Povratak kući

Oslobođenje Mekke

Oslobođenje Mekke

Nedugo nakon povratka muslimanskih boraca sa Mu'te, malog mjesta u Jordanu udaljenom oko 1100 kilometara od Medine, Kurejšije su prekršile mirovni sporazum s Božijim Poslanikom. Bilo je to na početku mjeseca ramazana, osme godine po Hidžri. Poslanik ih je, stoga, odlučio kazniti. Ljudima je naredio da se počnu spremati, i da to shvate krajnje ozbiljno. "Idemo na Mekku!", rekao je. Zatim je dodao: "Bože moj, Ti onemogući Kurejšije da nas primijete il' da saznaju za naš dolazak! Želimo ih iznenaditi u njihovoj zemlji!"

Čežnju je zamijenila radost povratka

Poslanikovih boraca bilo je deset hiljada. Nijedan protjerani Mekelija, muhadžir, nije izostao, ali i nijedan ensarija. Želja za rodnim krajem kod muhadžira je bila golema poput planine Uhud. Svi su oni bili otjerani iz svoga kraja samo zato što su primili islam. Otete su im njihove kuće, imanja a mnogi njihovi rođaci bili su ubijeni. Njihov grad Mekka nikada nije izišao iz njihovih srca. Rodni kraj im je uvijek bio pred očima: danju na vreloj žegi i noći u postelji, u samoći. Slike dragih mjesta stalno su titrale pred njima. Uz to, ništa manja nije bila ni želja da se konačno porazi zlo, da se uništi u svom korijenu.

U putu su im se priključivale i stotine muslimana iz drugih plemena. Silazili su sa svih strana, dolazili iz klanaca i iz planina, i ulazili u stroj. Radost zbog ovog pohoda nekima je nagonila suze na oči. "Vraćam ti se, Mekko, rodni grade, ponovo... I nikad te više ostaviti neću!", brujalo im je u mislima, izlazilo iz srca.

Vođa neprijatelja je zatečen

Silna vojska je tako išla u pravcu Mekke. Svaki od njih imao je svoje misli, i svi su opet mislili isto – ući u Mekku i konačno zaustaviti silnike.

Kad su već bili zašli u noć, zaustavili su se i ulogorili u klancu Zehran. "Teško li će biti jutro Kurejšijama!", rekao je Poslanikov amidža Abbas kada je na jednom mjestu ugledao toliku silu. "Bogami, ako mu ne dođu i od njega ne zatraže sigurnost, bit će to njihov konačan kraj!"

Primijetivši bezbroj vatri koje su gorjele u kanjonu Zehran, vođa Mekelija – Ebu Sufjan – bio je zatečen. Pred sobom je imao silu kojoj se više nije mogao ničim suprotstaviti. Stoga je odmah, po nagovoru nekih ljudi, kradom pošao prema Poslaniku. Odlučio je zatražiti sigurnost za sebe i za grad Mekku.

"Zaboga, Ebu Sufjane", upitao ga je Poslanik kad su se susreli oči u oči, "zar ti još ne shvaćaš da nema drugog boga osim Allaha?!"

"Kako si samo blag i plemenit", odgovarao je Ebu Sufjan, "kako sklon spajanju ljudi! Bogami sam razmišljao: da pored Allaha ima ikoji drugi bog, već bi mi dosad bio od neke koristi!"

Tada je izgovorio šehadet, i primio islam.

Poslanikova "zelena brigada"

Kad je odlazio, Poslanik je zovnuo svoga amidžu Abbasa i rekao mu da ga otprati. "Zadrži ga tamo u tjesnacu doline!", dodao je, "kod one isturene stijene, dok pored njega ne prođe Allahova vojska! Neka je dobro vidi!"

Njih dvojica su se tako zaustavila kod te stijene, a pored njih je prolazila sve grupa po grupa muslimanskih boraca. Svako pleme imalo je svoga komandanta i svoju zastavu. Ebu Sufjan je gledao u njih kao u nabujalu rijeku kojoj se ne nazire kraj. Samo dan ranije to su bili ljudi protiv kojih se on žestoko borio! U sebi je zato osjećao prazninu. Ni ljubav, ni mržnju. Samo prazninu. Po toj praznini odzvanajao je bahat koraka Muhammedovih boraca. I u zvuku njihovih koraka bilo je neke začuđujuće snage i čvrstine.

Kad je naišao Božiji Poslanik sa svojom "zelenom brigadom", nad kojom su se mogle vidjeti samo oštrice od metala, Ebu Sufjan je uzviknuo: "Subhanallah, Abbas! Ko su ovi?!" Kad mu je Abbas rekao da je to Božiji Poslanik sa svojim muhadžirima i ensarijama, Ebu Sufjan je prozborio: "Ovima se niko nije u stanju suprotstaviti! Bogami će vlast tvoga bratića sutra biti ogromna...!"

Ebu Sufjan javno saopštava predaju

Malo zatim, kad je Ebu Sufjan došao kod svojih ljudi, iz sveg glasa je viknuo: "Kurejšije! Evo vam stiže Muhammed sa silom kojoj se ne možete suprotstaviti! Zato se sklonite s puta! Ko uđe u kuću Ebu Sufjana, taj će biti siguran!"

Utom je pred njega izišla Hinda, žena koja je na Uhudu zubima trgala džigericu hazreti Hamze, i uzela ga za brk.

"Ubijte masnu, gojaznu mješinu", govorila je dok joj je iz očiju izbijao bijes. "Ružna li je bio straža narodu svome!"

Kada je Ebu Sufjan rekao ljudima da se Mekka ne može braniti od Muhammeda i njegove vojske, među njima je zavladala panika. U čitavom gradu nastala je pometnja, u kuće se uvukao strah, a u srca zebnja. Nadomak grada stajao je Poslanik sa deset hiljada svojih boraca, a mnogi od njih bili su upravo iz Mekke. Svi oni bili su protjerani iz svoga grada samo zato što su bili muslimani. Oni koji su ih protjerali sada su osjećali ogroman strah. Znali su: ako im se počnu svetiti, ni jedan od njih neće ostati!

Sokaci Mekke bili su uskomešani. Žene sa djecom hitro su ulazile u avlije, djeca su unezvijereno gledala oko sebe, dok su ljudi zabrinutih lica šutke u kuće unosili posljednje ostatke trgovačke robe. Za njima je ostajala pustoš i jeziva tišina. Posljednje što se čulo bilo je zaključavanje avlijskih vrata...

U očima se ogleda rodni kraj

Na jednom od mekanskih brežuljaka stajao je Božiji Poslanik na svojoj devi i pred sobom gledao Mekku. Bio je to njegov grad. U njemu je rođen, u njemu odrastao i u njemu počeo pozivati ljude na put islama, na put pokornosti Bogu i poštivanja čovjeka. Međutim, Mekka se okrenula protiv njega. Prije sedam godina iz nje su ga istjerali njeni stanovnici i on ju je napuštao a srce mu je plakalo za njom.

Sad joj se ponovo vraćao. Njegovo srce bilo je ushićeno a oči orošene suzama radosti. Kao da se vraćao majkinom krilu. Pred njim je stajala Mekka, krotka kao janje. Više nije bilo njene oholosti, a njeno zlo je bilo potkresano. Pred njim je sada stajala skrušena. Krila njezine oholosti bila su podsječena.

Poslanik je uzeo svoj crveni ogrtač i od jedne njegove polovice sebi napravio turban, a potom se duboko naklonio prema tlu. Tako je izrazio zahvalnost Bogu koji ga je počastio osvojenjem Mekke. Vrh njegove brade dodirivao je prednji dio sedla.

Mekka se predavala bez otpora. Iz hiljada grla prolamao se tekbir. Deset hiljada muslimanskih boraca sa svih strana je ulazilo u grad. Mnogi su plakali od sreće. Nakon mnogih godina opet su bili u svom zavičaju, u dragim sokacima, u blizini Kabe...

"Evo nas, Mekko, opet u tvome krilu! Ti nikada nisi izišla iz naših srca!"

Poslanik je naredio da se niko ne ubija, osim nekoliko velikih zlikovaca, da se niko ne vrijeđa i ne ponižava.

Trijumf istine

Kad su se ljudi smirili, Poslanik je otišao do Kabe i sedam puta obišao oko nje. Pritom je svojim kukastim štapom svaki put dodirivao Crni kamen. Nakon toga je ušao u Kabu i u njoj našao goluba napravljena od alojeva drveta, pa ga je svojom rukom polomio, a zatim bacio. Tu je još ugledao i slike meleka i druge likove, među kojima i sliku na kojoj je bio nacrtan lik Ibrahima, alejhiselam, kako gata sa strelicama.

"Bog ih ubio!", rekao je Poslanik. "Šta Ibrahim ima sa strelicama!"

Zatim je naredio da se sve te slike izbrišu. Svuda oko Kabe nalazili su se kipovi, optočeni olovom. Poslanik je u njih, u oči im i lica, upirao svojim štapom i pritom govorio: "Dođe istina, a iščeze laž! Zbilja, laž iščezava!"

Naredio je da se svi kipovi obore na tle. Potom su izneseni iz harema Kabe, i zapaljeni.

Poslanik je zatim stao na vrata Kabe. Mnoštvo ljudi gledalo je u njega, a on im je govorio:

"Nema boga osim Allaha! On je jedini i nema sudruga! Njegovo obećanje je istinito, On pomaže robu svom i sam poražava sve vojske... O Kurejšije! Allah vam je odstranio džahilijjetsku gordost i vaše veličanje svojih predaka. Svi ljudi potječu od Adema, a Adem je od zemlje!"

Potom je proučio ajet iz Kur'ana: "O ljudi! Mi smo vas od muškarca i žene stvorili i plemenima i narodima vas učinili, da biste se upoznavali! Od vas je kod Allaha najplemenitiji onaj koji se Njega najviše boji!"

Zatim je upitao: "O Kurejšije! Kako me vidite da postupam sa vama?"

"Dobro", odgovorili su oni. "Brat si plemenit i sin si brata plemenitog!"

"Idite! Slobodni ste!", rekao je on, a oni su u njega gledali sa nevjericom. Očekivali su osvetu, hapšenje, progon, ponižavanja... Ta, oni su sa njim tako postupali! Kada su vidjeli da Poslanik govori ozbiljno, pognuli su glave i šutke se počeli razilaziti svojim kućama. Ni jedan musliman im nije dobacio niti jednu ružnu riječ. Bio je to potpuni trijumf istine!

About Us

Contact Us