Ovaj poznati ashab i borac na Allahovom putu je bio stariji od svoga brata Omera, r.a., primio je islam prije njega i poginuo kao šehid prije njega. Bio je visok i snažan poput Omera, r.a. 

U bici na Bedru dok se Zejd hrabro borio ispao mu je štit i ostao je na domet neprijatelja. Tada mu njegov brat Omer ibn El-Hattab pruži svoj štit i reče: -Zejde, uzmi moj štit i bori se protiv neprijatelja! Zejd odgovori: -I ja hoću da budem šehid kao što i ti želiš.“ Kaže se da nijedan nije uzeo štit nego su se obojica nastavili boriti bez štita. 

Jednom prilikom kada je Allahov Poslanik, s.a.v.s., sjedio sa grupom muslimana i dok su razgovarali, Poslanik, s.a.v.s., je na momenat zastao a potom rekao: „Među nama ima jedan čovjek čiji će kutnjak u Džehennemu biti veći od planine Uhud.“ Na licima prisutnih pojavio se strah i jeza, jer se svako od njih bojao da on ne bude ta osoba kojoj je Poslanik, s.a.v.s., nagovijestio tako užasan kraj. Godine su prolazile i svi ti asahbi su poginuli kao šehidi osim Ebu Hurejre i Redždžala ibn Unfuva, koji su jedini od njih ostali živi. Ebu Hurejre, r.a., je bio užasno prestrašen zbog tog hadisa i nije ima mira dok sudbina nije otkrila tajnu o tome ko je, ustvari, taj nesretni čovjek: bio je to Redždžal ibn Unfuva, koji se odmetnuo od islama i pridružio se Musejlemi Kezzabu, koji se proglasio za poslanika. Tako se potvrdio Poslanikov, s.a.v.s., nagovještaj o njemu. Redždžalovo djelovanje je bilo vrlo opasno po islam i muslimane, te se broj Musejleminih pristalica vrlo brzo povećavao, čak se kaže da je on bio opasniji i od samog Musejleme. Zejd ibn El-Hattab, r.a., je jako želio da ubije tog Allahovog neprijatelja, znajući koliku je smutnju širio i neprijateljski djelovao protiv muslimana. 

Kada je Ebu Bekr, r.a., poveo presudnu bitku protiv otpadnika Musejleme-Lažljivca, glavni vojskovođa je bio Halid ibn Velid, r.a. On je nošenje bajraka povjerio upravo ovom junaku Zejdu ibn El-Hattabu, r.a. Nakon što je Zejd u ovoj bici ubio otpadnika Redždžala, to je uveliko podiglo moral muslimanskim borcima i bitka se počela odvijati u korist muslimana. Nakon što se zahvalio Allahu, dž.š., što mu je omogućio da ubije ovog munafika i otpadnika od vjere Zejd se nastavio hrabro boriti. U toku te bitke Allah, dž.š., ga je počastio šehadetom. Kada se vojska nakon izvojevane pobjede vratila u Medinu, Omer, r.a., je želio da ugleda svog brata Zejda. Zejd je bio izuzetno visok tako da ga je bilo lahko ugledati. S obzirom da ga Omer, r.a., nije vidio, prišao mu je neko od muslimana i obavijestio ga o hrabroj pogibiji njegovog brata. Tada je Omer, r.a., rekao: „Neka mu se Allah, dž.š., smiluje, pretekao me je dva puta. Primio je islam prije mene i poginuo je kao šehid prije mene.“ U toj bici na Jemami je poginulo oko šesto muslimana, među kojima i veliki broj ashaba, r.a. Ta bitka se desila u mjesecu rebiul-evvelu, dvanaeste godine po Hidžri. 

Omer, r.a., je puno žalio za svojim bratom i imao je običaj reći: „Kad god zapuše vjetar sa istoka, osjetim Zejdov šehidski miris.“ Jedan pjesnik se obratio Omeru, r.a., izražavajući mu saučešće zbog pogibije njegovog brata, pa mu je rekao: „Da je moj brat otišao tamo gdje je otišao tvoj brat, ja se za njim ne bih puno žalostio.“ Omer, r.a., mu tada reče: -Nije me niko ljepše utješio od tebe.“ 

 

Autor: Fuad Sedić