Ebu Dudžane, r.a., je bio poznati hrabri borac na Allahovom putu. 

Prilikom bratimljena u Medini Allahov Poslanik, s.a.v.s., je zbratimio Ebu Dudžanu sa Utbom ibn Gazvanom, r.a. Učestvovao je u bici na Bedru. Njegova hrabrost se pokazala na dan bitke na Uhudu, jer je bio među malom skupinom ashaba koji su hrabro ostali uz Allahovog Poslanika, s.a.v.s. nakon preokreta u toku same bitke, te ga štitili svojim tijelima. Tu je Mus'ab ibn Umejr, r.a., poginuo štiteći Allahovog Poslanika, s.a.v.s., a Ebu Dudžane je zadobio mnogo rana. On se tada obavezao Allahovom Poslaniku da će se boriti sve do smrti. Neki su ga nazivali „vlasnik dvije sablje“ jer se u bici na Uhudu borio sa svojom i sa Poslanikovom, s.a.v.s., sabljom. Evo tog događaja koji se spominje u većini hadiskih zbirki. 

Enes ibn Malik, r.a., priča da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., na dan bitke na Uhudu podigao sablju i upitao ashabe, r.a.: „Ko će uzeti ovu sablju? Svi ashabi su sa čuđenjem i divljenjem gledali u tu sablju. Pružili ruke tražeći i priželjkujući da im Poslanik dadne tu njegovu sablju. Poslanik, s.a.v.s., nakon tog upita: -A ko će uzeti ovu moju sablju sa njenim uslovom i obavezom? Tada ashabi ustuknuše a javi se Ebu Dudžane koji upita: -A kakav je uslov te sablje, Allahov Poslaniče? Poslanik, s.a.v.s., odgovori: -Da se boriš sa njom na Allahovom putu sve dok ti Allah ne dadne pobjedu ili ne pogineš kao šehid.“ U drugoj predaji se spominje da je Poslanik tada rekao. „Da sa njom ne udaraš muslimana, niti da sa njom bježiš od neprijatelja.“ Tada Ebu Dudžane uze sablju i na sebe preuze njenu obavezu. 

Ibn Ishak kaže da je Ebu Dudžane bio izuzetno hrabar borac i da se ponosio i hvalisao pred početak bitke. Njegova oznaka po kojoj se raspoznavao u borbama je bila crvena čalma i kada bi je stavio na glavu to je značilo da kreće u borbu. Neposredno pred bitku na Uhudu on izađe pred bojne redove, stavi svoju crvenu čalmu i poče se hvalisavo i uzdignuto kretati sa sabljom koju mu je Poslanik, s.a.v.s., dao, ponoseći se njome i pokazujući svoje borilačke vještine. Tada je sricao ove stihove: „Ja sam čovjek koji se Poslaniku obavezao... da ću udarati sa njegovom sabljom na Allahovom putu.“ Kada je Allahov Poslanik, s.a.v.s., vidio kako se Ebu Dudžane, r.a., hvalisavo kreće između bojnih redova on reče: „Ovo je način kretanja (pun ponosa i hvalisavosti) koji Allah i Njegov Poslanik ne vole osim u ovakvim prilikama.“ 

Bez obzira na svoju veliku hrabrost i neustrašivu borbu u bitkama Ebu Dudžane nije o tome nikada volio pričati. Ebu Hurejre, r.a., kaže: „Jednom prilikom nakon bitke ashabi su spominjali svoje učešće i doprinos u borbi a Talha ibn Ubejdillah i Ebu Dudžane su samo šutali. Kada je Poslanik, s.a.v.s., vidio da njih dvojica ništa ne govore, on reče: -Za vrijeme bitke na Uhudu primjetio sam da pored mene nema nikog živog osim Džibrila, a.s., sa moje desne i Talhe, r.a., sa moje lijeve strane.“ 

Allahov Poslanik, s.a.v.s., je izuzetno cijenio Ebu Dudžanu, r.a., što potvrđuje i činjenica da ga je on imenovao za svoga zamjenika u Medini za vrijeme obavljanja Oprosnog hadždža, desete godine po Hidžri, kako to navodi Ibn Kesir. 

Mejmun ibn Mihran kaže: Kada su se ljudi vratili iz bitke na Uhudu, Alija, r.a., reče Fatimi: -Uzmi onu neponiženu sablju, misleći na Ebu Dudžaninu sablju! Poslanik, s.a.v.s., mu na to reče: -Alija, ti uistinu dobro poznaješ borbene vještine, ali su El-Haris ibn Es-Samme i Ebu Dudžane također bili vješti i iskusni borci.“

Učestvovao je u bici na Jemami, protiv lažnog poslanika Musejleme i bio je među skupinom koja ga je ubila. U biografiji Bera ibn Malika, r.a., Enesovog brata smo spomenuli da je on tražio od svojih kolega da ga pomoću štita i njihovih kopalja ubace u ograđenu baštu u koju su se povukli Musejlema i njegove pristalice, kako bi im on, r.a., otvorio vrata, što mu je pošlo za rukom. Enes ibn Malik, r.a., također priča da je Ebu Dudžane, r.a., preskočio ogradu te bašte kako bi ušao unutra. Pri tom skoku prebio je nogu ali se sa tako prebijenom nogom nastavio hrabro boriti sve dok nije poginuo. 

Ibn Kesir navodi da je Ebu Dudžane učestvovao u ubistvu Musejleme, skupa sa Vahšijem, koji je ubio Hamzu, r.a., na Uhudu. Kada su ušli u tu baštu, koja se zvala „bašta smrti“ zbog velikog broja poginulih, ugledali su Musejlemu kako stoji pored svoga dvorca, poput crvenog devca. Na njega su navalili Vahši, sa svojim kopljem sa kojim je ubio Hamzu na Uhudu, i Ebu Dudžane sa svojom sabljom. Vahši je bacio koplje izdaleka i njime pogodio Musejlemu. Tako je pretekao Ebu Dudžanu, r.a., koji je nakon toga došao do Musejleme i dokrajčio ga svojom sabljom. Musejlema ja tada imao stotinu četrdeset godina. Bio je od onih koji dugo žive a loše rade, Allah ga ponizio. U toj bici je ubijeno nekoliko stotina muslimana i desetine hiljada otpadnika. 

Zejd ibn Eslem kaže: Ušli smo kod Ebu Dudžane, r.a., dok je bio na samrti pa smo vidjeli da mu lice blista posebnim sjajem. Prisutni su ga upitali, šta mu je sa licem, a on im odgovori: „Od svih mojih dijela dva su mi najdraža: Nisam se petljao u ono što me se ne tiče i u mom srcu nema netrpeljivosti prema drugim ljudima jer o njima imam lijepo mišljenje.“ Zapitajmo se, gdje su ove lijepe osobine kod današnjih muslimana?! 

 

Autor: Fuad Sedić