U svojoj kući je imao kipa napravljenog od drveta kojeg je obožavao i veličao. Njegov prelazak na islam je bio nešto kasnije u odnosu na ostale ashabe, tako da neki smatraju da je on među zadnjim ensarijama koji su prešli na islam. 

Asim ibn Omer kaže da je Amr imao kipa zvanog Menaf, a tada je većina omladine od ensarija već bila primila islam. Kada bi nastupila noć ovi mladići bi ušli u prostoriju gdje se nalazio njegov kip, pa bi ga isprljali i bacili u smeće. Kada bi Amr ibn Džemuh osvanuo, taj prizor bi ga ražalostio pa bi podigao svog kipa, oprao ga i ponovo ga vratio na njegovo mjesto. To se ponovilo nekoliko puta, pa kada su ga oni jednom prilikom svezali za nogu krepalog psa i skupa ih bacili u zapušteni bunar, konačno je Amr ibn Džemuh razumio tu poruku i tada je Allah, dž.š., osvijetlio njegovo srce sa imanom, te je prešao na islam. On se tada obraća kipu i kaže: „Tako mi Allaha, da si ti božanstvo, ne bi skupa sa krepalim psom u bunar bačen bio...“ 

Pored toga što je njegov prelazak na islam bio relativno kasno u odnosu na ostale ashabe, Allahov Poslanik, s.a.v.s., ga je uvažavao i cijenio, dajući mu mjesto koje mu u njegovom narodu pripada, pa se Poslanik, s.a.v.s., obraća pripadnicima njegovog plemena i kaže: „Vaš gospodin i glavni predstavnik je darežljivi i sijedi Amr ibn Džemuh.“ 

Amr nije učestvovao u bici na Bedru jer je šepao na nogu, pa su mu sinovi rekli da on ne treba ići. Kada je došlo vrijeme bitke na Uhudu on je rekao svojim sinovima: „Omeli ste me od ulaska u Džennet na dan bitke na Bedru, tako mi Allaha ja želim da uđem sa ovom svojom šepavom nogom u Džennet.“ Sinovi su mu rekli: „Allah tebe nije obavezao da ideš u džihad.“ On se tada požalio Allahovom Poslaniku na njih i Poslanik im reče: „Nemojte ga ometati da ide, možda ga Allah, dž.š., počasti šehadetom.“ 

Njegova žena Hinda, sestra Abdullaha ibn Amra kaže: „Kao da sada gledam Amra kada je uzeo svoj kožni štit i krenuo u bitku na Uhudu učeći ovu dovu: „Allahu moj, nemoj me odbiti da budem šehid!“ Tada je poginuo on i njegov sin Hallad. 

Ebu Katade, r.a., prenosi da je bio prisutan kada je Amr ibn Džemuh, r.a., pitao Allahovog Poslanika, s.a.v.s.: „Allahov Poslaniče, ako ja poginem na Allahovom putu, hoću li sa ovom svojom šepavom nogom, u Džennetu hodati a ona biti zdrava? Poslanik mu reče da hoće. Na dan bitke na Uhudu poginuo je on, njegov bratić i njegov sluga. Tada je Poslanik, s.a.v.s., prošao pored njega i rekao: „Kao da te gledam kako Džennetom šetaš a tvoja noga potpuno zdrava.“ Poslanik je tada naredio da se njih trojica skupa zakopaju u jedan kabur. 

Kada je trebala početi bitka na Uhudu, tada Allahov Poslanik, s.a.v.s., povika: „Krenite prema Džennetu čija širina je poput nebesa i zemlje i koji je pripremljen za bogobojazne.“ Tada Amr ibn Džemuh ustade šepajući na svojoj nozi i reče: „Tako mi Allaha, ja želim na ovoj svojoj nozi da skačem u Džennetu.“ Tada se borio sve dok nije pao kao šehid.

Četrdeset i šest godina nakon bitke na Uhudu, u kojoj su poginuli Abdullah ibn Amr i Amr ibn Džemuh, bujica je odnijela zemlju sa njihovih mezara. Ljudi su prebacili njihova tijela u novi mezar i kada su ih prenosili, izgledali su kao da su jučer poginuli. Čak se kaže da je Abdullah bio ranjen u lice. Kada su ga otkopali njegova ruka je bila na njegovoj rani. Njegov sin Džabir je tada smaknuo ruku sa njegove rane i iz nje je počela teći krv. On je ponovo vratio njegovu ruku na ranu i krv je prestala teći. To potvrđuje predaja da zemlja ne jede tijela Allahovih poslanika niti šehida. Džabir, r.a., kaže da bi Allahov Poslanik, s.a.v.s., kada bi bila spomenuta bitka na Uhudu imao običaj reći: „Tako mi Allaha, volio bih da sam poginuo skupa s njima.“

Amr je imao četvoricu sinova: Muaza, Muavveza, Hallada, Abdurrahmana i jednu kćerku. 

 

Autor: Fuad Sedić