Abdullah ibn Amr ibn Haram, otac poznatog ashaba Džabira ibn Abdullah, iz plemena Hazredž, iz Medine. Abdullah ibn Amr, r.a., je poznati ensarija koji je bio među sedamdeset učesnika dogovora na Akabi i bio je jedan od dvanaestorice odabranih predstavnika, koje je Allahov Poslanik, s.a.v.s., odredio kao zastupnike svojih plemena. 

Ovaj časni ashab se istakao kao velikodušni domaćin muhadžirima, tako da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., jednom prilikom rekao: „Neka Allah nagradi ensarije najljepšom nagradom a posebno porodicu (Abdullah ibn) Amra ibn Harama i Seada ibn Ubadu.“ 

Abdullah ibn Amr, r.a., bješe lijepa duha i čistih misli i ponašanja. Bio je sklon šutnji i smiren kad razmišlja. Imao je blagu narav i vedar nastup. Bio je voljen od ljudi jer je izbjegavao ono što im smeta. Nije o drugima loše govorio; u čitavom svom životu nije spomenuo nekoga po lošem u njegovom odsustvu. Bio je iskren s ljudima kao što je bio iskren prema samom sebi. Postupao je sa svojim narodom iskreno i s povjerenjem, daleko od laži i prevare i daleko od pretvaranja. 

Abdullah ibn Amr, r.a., je učestvovao u bici na Bedru a poginuo je u bici na Uhudu. Uoči bitke na Uhudu on je rekao svome sinu Džabiru: „Nadam se da ću ja sutra prvi poginuti i molim Allaha, dž.š., da me primi kao šehida. Ti dobro čuvaj i pazi svoje sestre i brini se za njih. Imam dug pa ga vrati ljudima.“ Tako je i bilo i uistinu je Abdullah sutradan prvi poginuo. 

Njegov sin Džabir priča: "Kada je moj otac poginuo u bici na Uhudu ja sam došao i otkrio njegovo lice i poljubio ga. Ashabi, r.a., su me od toga odvraćali (zbog toga što je moj otac bio izmasakriran) ali mi Allahov Poslanik, s.a.v.s., to nije branio. Tom prilikom su poginuli moj otac Abdullah i moj tetak Amr ibn Džemuh, pa je došla moja majka i uzela tijela svoga supruga i svoga brata, natovarila ih na devu i dopremila ih do Medine. Kada je čula Poslanikovog, s.a.v.s., pozivača kako kaže: „Ukopajte ubijene na mjestu gdje su poginuli“, pa je ona vratila šehidska tijela na njihova mjesta. 

Poslanik, s.a.v.s., je naredio da se njih dvojica skupa ukopaju rekavši: „Ukopajte ih u jedan mezar, oni su bili odani prijatelji na dunjaluku!“ 

Prenosi se da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., rekao za šehide na Uhudu: „Umotajte ih sa njihovom odjećom u kojoj su poginuli i sa njihovim ranama jer ja ću im biti svjedok na Sudnjem danu. Ko god bude ranjen na Allahovom putu, doći će Sudnjeg dana sa svojim ranama, njegova krv će biti boje krvi, a njihov miris će biti miris najljepšeg mirisa miska.“

Džabir, r.a., dalje priča: Moja tetka po ocu je počela plakati za svojim bratom, pa joj Poslanik, s.a.v.s., reče: „Nema potrebe plakati za njim, meleki su mu pravili hlad sa svojim krilima, sve dok ga niste ukopali.“ 

Jednoga dana je Poslanik, s.a.v.s., vidio Džabira, sina od Abdullaha ibn Amra, tužnog i neraspoloženog, pa ga upita: -Zašto si tako slomljen i tužan? 

Džabir mu reče da se ražalostio zbog svoga oca. Tada mu Poslanik, s.a.v.s., reče: "Sad ću ti nešto reći: Ni s kim Allah, dž.š., nije razgovarao direktno bez zastora osim s tvojim ocem. Allah, dž.š., mu je rekao: -Moj robe, traži šta hoćeš, Ja ću ti dati.“ Abdullah ibn Amr, r.a., tada reče: -Molim Te da me vratiš na dunjaluk, da budem ponovo ubijen na Tvom putu.“ Allah, dž.š., mu je odgovorio: -Već sam ranije odredio: -Niko neće biti vraćen na dunjaluk.“ Tada Abdullah svom Gospodaru reče: -Allahu moj, obavijesti one koji su ostali na dunjaluku. Nakon toga je objavljen kur'anski ajet: „Nikako ne smatraj mrtvima one koji su na Allahovom putu izginuli. Ne, oni su živi i u obilju su kod Gospodara svoga.“ (sura Al Imran, 169.) 

Četrdeset i šest godina nakon bitke na Uhudu, u kojoj su poginuli Abdullah ibn Amr i Amr ibn Džemuh, bujica je odnijela zemlju sa njihovih mezara. Ljudi su prebacili njihova tijela u novi mezar i kada su ih prenosili, izgledali su kao da su jučer poginuli. Čak se kaže da je Abdullah bio ranjen u lice. Kada su ga otkopali njegova ruka je bila na njegovoj rani. Njegov sin Džabir je tada smaknuo ruku sa njegove rane i iz nje je počela teći krv. On je ponovo vratio njegovu ruku na ranu i krv je prestala teći. 

Džabir, r.a., kaže da bi Allahov Poslanik, s.a.v.s., kada bi bila spomenuta bitka na Uhudu imao običaj reći: „Tako mi Allaha, volio bih da sam poginuo skupa s njima.“

 

Autor: Fuad Sedić