Mustehab (lijepo) je da se obavi tako da se ode sa stajanja i ustane na noge poslije nje. Ova sedžda je obavezna (vadžib) za osobu koja je proučila ili čula učenje ajeta koji u sebi sadrže sedžde tilavet. Ima četrnaest mjesta u Časnom Kur'anu na kojima se nalaze ovi ajeti. (...) Dokaz da je ova sedžda obavezna je hadis Allahovog Poslanika s.a.v.s. u kojem kaže: "Kada čovjek prouči ajet sedžde i učini sedždu, šejtan se udalji od njega plačući i kaže: "Teško meni, čovjeku je naređeno da učini sedždu i on ju je i učinio i zato će imati Džennet kao nagradu. Meni je naređeno da učinim sedždu a ja sam odbio da je učinim i zato ću imati Džehennem kao kaznu."Ovo jasno upućuje na čovjekovu dužnost da čini sedždu, a imperativ, općenito, znači obavezu.

Ajeti u kojima se nalazi sedžda, svojim jasnim značenjem upućuju na obavezu, jer se ovi ajeti dijele na tri grupe. U prvoj grupi su ajeti u kojima je nedvosmislena naredba da se čini sedžda, pa nam je obaveza izvršiti naredbu. U drugu grupu ajeta spadaju ajeti u kojima se navode vijesti o nevjernicima koji su odbili učiniti sedždu. Naša je obaveza da se razlikujemo od nevjernika, tako što ćemo činiti sedždu. U trećoj skupini su ajeti koji govore postupcima pokornih Allahovih robova. Naša obaveza je da slijedimo njihov primjer i da ih oponašamo.

I učač i slušalac po pitanju obaveze sedžde su jednaki, jer imperativ i obavijest, kao što su argument da učač mora učiniti sedždu, također, su uopćeno argument da i slušalac mora učiniti. Od Ibn Omera se prenosi da je rekao: "Sedždu je obavezan učiniti i slušalac." (...)

  • Slušalac je obavezan učini sedždu, samo ako čuje da je ispravno proučen ajet. Pa tako, ako prouči ajet sa sedždom maloumna osoba, slušalac nije dužan da je učini, niti ako je prouči osoba u snu, ili ptica, ili dječak koji nije psihički zreo. Gluha osoba nije obavezna učiniti sedždu na osnovu učenja neke duge osobe, ali je obavezan učiniti sedždu ako on lično prouči ajete sedžde .
  • Da bi bila obaveza činjenja sedžde dovoljno je proučiti dio ajeta u kojem se spominje sedžda, sa riječi ispred ili iza riječi sedžde. Ako bi je proučio sričući slovo po slovo nije obavezan ni učač a niti slušalac, jer je to nabrajanje slova i ne spada u učenje. Stoga nije ispravan ni namaz u kojem bi se učilo na ovaj način. Takođe, nije obavezan učiniti sedždu onaj ko napiše ajet u kojem se spominje sedžda, ili ako se pogleda u ajet a da se ne prouči izgovarajući jezikom, jer nije proučio a ni čuo ajet.
  • Ako je prouči ili čuje dok jaše, dozvoljeno je da je učini naklonom dok jaše. Ako je prouči zdrava osoba koja je u stanju da učini sedždu pa je ne obavi sve dok se ne razboli, a tada ne bude u stanju da je učini, dozvoljeno mu je da je učini naklonom i ne mora je ponavljati kada ozdravi, jer ona ne spada u obavezu koja se mora uraditi odmah. Pa čak, ako bi je učinio nakon godinu dana, računalo bi se da ju je učinio na vrijeme a ne naknadno, jer ona nije vezana za određeno vrijeme, osim one koja je obavezna (proučena) u namazu pa ju je i obaveza izvršiti u namazu, jer kada je postala obavezna u namazu, postala je jedan njegov dio, tako da se ne može izvršiti izvan njega, osim ako bude pokvaren namaz prije nego se ode na sedždu. U tom slučaju se može izvršiti van namaza. Jer, kada je postao namaz pokvaren, ostalo je samo učenje koje se ne ubraja više u namasko učenje.

Sedžda koju je obavezan izvršiti u namazu, pa je ne obavi, ne može je obaviti van namaza. Obavezan je učiniti tevbu - pokajanje jer je, ostavivši je, zaradio grijeh.

  • Ako bi čuo ajet sa sedždom od klanjača, pa mu se ne priključi u namazu, ili mu se priključi na drugom rekatu, sedždu će učiniti van namaza. Ako bi mu se priključio na rekatu na kojem je proučen ajet sa sedždom, ali tek poslije sedžde, ubraja se da je prispio na nju s obzirom da je stigao na rekat na kojem je ona učinjena, a ona je dio tog rekata.

Ako bi klanjač, bez obzira da li bio imam, muktedija ili samostalno klanjao, čuo ajet u kojem ima sedžda od nekoga ko nije u namazu, neće u namazu učiniti sedždu, već nakon namaza. Ako bi i učinio sedždu u namazu ne bi mu se brojala, i treba da je ponovi poslije namaza. (...)

Ako bi je više puta proučio na jednom mjestu i vremenu, dovoljno je da učini jednu sedždu, pod uvjetom da se radi o jednom ajetu i da je učeno na istom mjestu i vremenu. Također, dovoljna je jedna sedžda ako je čuje više puta na jednom mjestu i terminu. Na osnovu ovoga, ako bi ga proučila jedna skupina, i čuje ajet svako od njih od drugoga, dovoljno je učiniti jednu sedždu. Obaveza da se učini više sedždi povećava se sa povećanjem broja mjesta na kojem je proučena i sa povećanjem broja termina. Također, obaveza činjenja više sedždi povećava se povećanjem broja različitih ajeta koji sadrže u sebi sedždu prilikom učenja ili slušanja. (...)

Ako bi proučio ajet sa sedždom van namaza i učini sedždu, zatim pristupi u namaz odmah bez promjene mjesta i prouči ga ponovo u namazu, učinit će drugu sedždu. Ako ne bi učinio sedždu prije stupanja u namaz, bila bi mu dovoljna druga sedžda, jer je namaska i ona je jača. (...)

Tilavet sedžda će biti obavljena činjenjem ruku'a u namazu ako je nanijeti, ili sa namaskom sedždom i ako je ne nanijeti, pod uvjetom da učini ruku'u ili sedždu odmah nakon što prouči ajet sa sedždom, ili da još prouči jedan, dva, ili tri ajeta. Od Abdurrahmana bin Jezida se prenosi da je rekao: "Pitali smo Abdullaha bin Mes'uda o suri koja se završava sa ajetom u kojem je tilavet sedžda, da li će se učiniti ruku' ili sedžda? Odgovorio je: "Ako nema između činjenja sedžde i tebe ništa drugo osim ruku'a, tada to nije veliki razmak."

Od Ibn Mes'uda se navodi da je rekao: "Ko prouči suru El-A'raf, Ven-Nedžmi, Ikre' bismi rabbike, može ako hoće ići na ruku i bit će mu ubrajana sedžda, a može, ako hoće, učiniti sedždu a potom proučiti suru. U drugoj predaji kaže: "Ako se sura završava sa ajetom u kojem je sedžda, ako hoćeš učini ruku', a ako hoćeš možeš ići i na sedždu, jer je ova sedžda zajedno sa rekatom."

Ako učini sedždu tilavet odvojeno, pokuđeno je da ustane na kijam i ide na ruku' a da poslije toga ništa ne prouči, kako ne bi nadovezao svoj ruku samo na sedždu. Od Abdurrahmana ibn ebi Lejle se prenosi da je rekao: "Omer ibn Hattab nam je klanjao sabah namaz u Mekki. Na drugom rekatu je proučio Ven-Nedžmi, zatim je učinio sedždu tilavet, a poslije toga je proučio Iza zulzilet."

Mekruh je imamu da u namazu u kojem se uči u sebi uči ajet u kojem ima sedžda, jer ako izostavi sedždu izostavio je vadžib, a ako je pak, obavi, unijet će pometnju među klanjače. Ovdje se izuzima slučaj da ajet bude na kraju sure ili veoma blizu kraja, tako da se može izvršiti i sa činjenjem namaskog ruku'a ili sedžde.Mekruh je da uči suru u namazu ili van njega a da izostavi učenje ajeta sa sedždom, jer u tome ima sličnosti sa izbjegavanjem činjenja sedžde, ili sa izbjegavanjem jednog dijela Kur'ana.

Lijepo je da se ne uči naglas ajet sa sedždom u prisustvu osobe koja nije spremna da obavi sedždu, kao npr. u prisustvu osobe koja nema abdest ili joj činjenje sedžde predstavlja poteškoću. Lijepo je da učač ili slušalac, ako nisu u stanju da izvrše sedždu kažu: "Semi'na ve eta'na-gufraneke rabbena ve ilejkel mesir" (Čujemo i pokoravamo se; oprosti nam, Gospodaru naš; tebi ćemo se vratiti.) kako bi ostvarili jedan vid pokornosti u granicama mogućeg, a zatim će učiniti sedždu poslije toga.

Nije obaveza da je izvrši onaj ko je zauzet kakvim poslom i ne čuje ga. Ako bi je proučio na mimberu, učinit će sedždu, a takođe i oni koji je čuju, a ne i drugi. Od Ebu Seida el-Hudrije se bilježi da je rekao: "Allahov Poslanik (s.a.v.s.) je učio na mimberu, i kada je došao do ajeta sa sedždom, sišao je sa mimbere, učinio sedždu, a to su uradili i ljudi koji su bili s njim."

Međutim, ako ga prouči imam u namazu učinit će sedždu, a sa njime će sedždu učiniti svi koji klanjaju za njim, koji ga čuju kao i ostali.U tilavet sedždi će se ograničiti samo na učenje tesbiha koji se uči na sedždi, ako se nalazi u farz-namazu. Ako se nalazi u nafili-namazu, ili van namaza izgovorit će što želi od poznatih dova, kao npr: Sedžede vedžhi lillezi halekahu ve savverehu, ve šekka sem cahu ve besarehu, bi havlihi ve kuvvetihi." (Moje lice sedždu čini Onome ko ga je stvorio i upotpunio, dao mu sluh i vid Svojom moći i snagom.) Ili ovu dovu: "Allahummektub li indeke biha edžren, ve da' anni biha vizren, vedž'alha li indeke zuhren, ve tekabbelha minni kema tekabbelteha, min 'abdike Davude 'alejhis-selam." (Moj Gospodaru, upiši mi kod Sebe za nju nagradu, i oslobodi me za nju jednog grijeha, učini mi je zalogom kod Tebe, primi je od mene kao što si je primio od Svoga roba Davuda alejhis-selama!) (...)

Autro: Abdulhamid Mahmud Tuhmaz