Tirmizi | 1899

Ibn Omer, r.a., bi, krećući za Mekku, poveo magarca na kojem bi se odmarao kada mu dosadi jahanje deve. Na glavi bi imao turban kojim bi povezivao glavu. Jednog dana, dok je bio na magarcu, pored njega je prošao neki beduin pa ga je Ibn Omer, r.a., upitao: Da nisi ti sin toga i toga? Rekao je: Jesam! Ibn Omer, r.a., mu je dao magarca i rekao: Uzjaši ga, a evo ti i turban, pa njime poveži glavu. Neki od prijatelja su ga upitali: Allah ti oprostio, dao si ovom beduinu magarca na kome si se odmarao i turban kojim si povezivao glavu? Rekao je: Čuo sam Allahovog Poslanika, s.a.v.s., kada je rekao: Među najbolja dobročinstva ubraja se održavanje veze s prijateljima svoga oca poslije njegove smrti. Njegov otac je bio Omerov, r.a., prijatelj.

Najveći vid dobročinstva je da čovjek održava očevo prijateljstvo.

Susreo ga je jedan beduin na nekom od mekkanskih puteva, pa mu je Abdullah, r.a., nazvao selam, povezao ga na magarcu kojeg je jahao i dao mu svoj turban s glave. Ibn Dinar kaže: Rekli smo mu: Allah ti dao dobro, on je beduin, a oni se zadovoljavaju s malo. Abdullah, r.a., reče: Otac ovog čovjeka bio je miljenik i prijatelj Omera b. el-Hattaba, r.a., a ja sam čuo Allahovog Poslanika, s.a.v.s., da kaže: 'Najveći vid dobročinstva je da dijete održava vezu s prijateljem svoga oca.'