Za te spomene karakteristično je sljedeće: a) Samo sura Yúsuf (Júsuf) ili XII. sura sadrži spomen košulje (qamíô), b) Košulja se spominje samo u vezi sa kušnjama Božijeg poslanika Júsufa (Yúsufa, a.s.), c) Uvijek je riječ o njegovoj, Júsufovoj košulji,  d) Spomen košulje u vezi je sa tri dominantne i prekretne epizode u suri Yúsuf.

Ove četiri skaline izviru iz  tekstualne evidencije Kur’āna kroz suru Yúsuf, iz njih je vidljivo kako Kur’ān spominje Júsufovu (a.s.) košulju (qamíô), te je u tome za vješte umove i duhove komentatora prilika za plijevljenje daljnjih simboličkih razina  tumačenja ovog dijela odjeće spomenute u Kur’ānu.   Također, na temelju komentara Kur’āna vidljivo je da su kroz “motiv  Jusufove košulje“ egzegeti otkrili i druge islamske, u biti izvankur’ānske, temelje koje ovoj slavnoj poslaničkoj košulji  daju tajnovitost,   čudotvornost, kao i znakovitost. O košulji Božijeg poslanika Júsufa (a.s.) pronađena su ili domišljena mnoga predanja koja krase tumačenja sure Yúsuf u klasičnim komentarima Kur’āna. Tako su komentatori o ovom dijelu odjeće poslanika Jusufa (a.s.)   dali   opis i tumačenje triju važnih epizoda u kojima sura Yúsuf, u zadivljujućem pripovijedanju,   nudi  kako vanjski tako i nutarnji kontekst samog spomena košulje kao odjevnog predmeta koji prekriva srce, prsa i stomak (stanište duhovnog srca).

 

1.Jusufova braća, njihova zavist, njegova košulja uprljana krvlju

Sve od 9. do 17. ajeta sure Yúsuf proteže se kazivanje o kovanju zavjere Júsufove braće da ubiju svoga brata Júsufa. Prema komentarima Kur’āna, riječ je o Júsufovoj braći po ocu Jākúbu (Ya‘qúb –يَعْقوُبُ ), koji se u Kur’ānu i naročito u komentarima  naziva i Izrael (Isrā’íl –إِسْرَائيِلُ ). Praktički, prema slovu Kur’āna, od Jākúba (a.s.) i njegovih sinova (banú Isrā’íl –بَنوُا إِسْرَائيِلَ) nastaju  jevreji kao povijesni narod, kao ljudstvo poznatih dvanaest jevrejskih plemena. Banú Isrā’íl (ili sinovi Izraela, jevreji) jesu ponavljanje (ili obnavljanje) jednog od izdanaka banú Ādama (بَنوُا آدَمَ), sinova Ademovih.

 Naporednost banú Isrā’íla i banú Ādama  vidi se u Kur’ānu i u drugim detaljima,  npr, kulminacija zavisti   braće Júsúfove   prema Júsúfu (jer on pri sebi ima nubuwwat/poslanstvo, a oni nemaju!) nahodi se u njihovom poviku  “Ubijte Jusufa!“ (uqtulú yúsufa - أُقْتُلوُا يوُسُفَ). Ovdje Kur’ān na nutarnji način podsjeća da se u ovim riječima ponavlja motiv dizanja ubilačke ruke brata na brata, odnosno replicira se među jevrejima pradavni sukob dvojice Ādemovih sinova koje su komentari Kur’āna imenovali kao Qābīl i Hābīl.  

Napokon, kod Júsúfove braće je prevladalo   mišljenje da odustanu od ubojstva i da Júsufa bace u donje katove nekog bunara ili čatrnje (gayābatu l-ûubb –غَيَابَةُ الْجُبِّ ), što su i učinili. Ocu Jākúbu donijeli su ne samo lažnu priču da je Júsufa pojeo vuk, već su donijeli i njegovu košulju umazanu lažnom krvlju (bi damin kaèibin).

وَ جَاؤُا عَلَى قَميِصِهِ بِدَمٍ كَذِبٍ 

I donesoše Júsufovu košulju,

lažnom krvlju natopljenu.

Ismā‘íl  Õaqqí u  komentaru Rúõu l-bayān tvrdi da je Jākúb (a.s.) tada iz sveg glasa povikao na sinove:  “Gdje je Júsufova košulja?“ (أَيْنَ الْقَميِصُ), pa ju je potom stavio na lice i plakao dok mu se lice nije umazalo krvlju sa nje...

... صَاحَ بِأَعْلىَ صَوْتِهِ أَيْنَ الْقَميِصُ، فَأَخَذَهُ وَأَلْقَاهُ عَلىَ وَجْهِهِ وَبَكى حَتَّى خُضِّبَ  

وَجْهُهُ بِدَمِ الْقَميِصِ 

Ismā‘íl Õaqqí još tvrdi:   Kad je Jākúb iznova pogledao Júsufovu krvavu košulju, primijetio je da nije pocijepana, niti je na njoj bilo ikakva traga vučjih čeljusti ili zvjerinjih očnjaka (lā aïara li nābin –لاَ أَثَرَ لِنَابٍ ). Ovaj komentator potom dodaje da se Jākúb (a.s.) sa sarkazmom obratio svojim sinovima: “Boga mi, nikada do danas nisam vidio vuka milostivnijeg od ovoga, pojeo mi je sina ali mu nije poderao košulju...“

...تَاللهِ مَا رَأَيْتُ كَالْيَوْمِ ذِئْباً أَحْلَمَ مِنْ هَذَا أَكَلَ ابْنِي وَلَمْ يُمَزِّقْ عَلَيْهِ قَميِصَهُ ...        

Na ovom mjestu komentatori usredsređuju svoju pažnju na Júsufov (a.s.) boravak u bunaru.

Kako su   braća s njega strgnula košulju (jer bila im je potrebna da je natope krvlju i tako  “prevare“ oca Jākúba), Júsuf (a.s.) se našao bez košulje. Sjetio se, međutim, hamajlije koju je držao o svome vratu (i koju mu je nekada prije dao otac Jākúb). U hamajliji je imao rješenje, naime,   u jednome predanju se prenosi da, kad je Ibrāhím (a.s.) bio bačen na lomaču i kad mu je skinuta odjeća, došao mu je Džibríl sa košuljom od svile Dženneta, pa mu je obukao tu košulju, poslije je Ibrāhím   tu džennetsku košulju predao sinu Isõāqu, a Isõāq je košulju predao [svome sinu] Jākúbu/Ya‘qúbu. Pa ju je Jākúb stavio u    hamajliju  i objesio sinu Júsufu oko vrata.

وَ يُرْوىَ أنَّ إِبْرَاهيِمَ عَلَيْهِ السَّلاَمُ حيِنَ أُلْقِيَ فىِ النَّارِ وَجُرِّدَ عَنْ ثِيَابِهِ أتَاهُ جِبْريِلُ 

بِقَميِصٍ مِنْ حَريِرِ الْجَنَّةِ فَأَلْبَسَهُ إِيَّاهُ فَدَفَعَهُ إِبْرَاهيِمُ إِلىَ إِسْحَاقَ وَإسْحَاقُ إِلىَ يَعْقوُبَ

فَجَعَلَهُ يَعْقوُبُ فىِ تَميِمَةٍ وَعَلَّقَهَا فىِ عُنُقِ يوُسُفَ ...   

U ovom se   tekstu uvodi čudotvorna rajska košulja koju nasljeđuju Božiji poslanici s oca na sina. U tome se vidi komentatorski postupak povezivanja Júsufa a.s. sa njegovim precima koji su, redom, bili Božiji poslanici. Júsuf (a.s.), dakle, nosi ne samo svoju, već i njihovu košulju, pa kuša time ne samo svoju, već i njihovu nevolju, i prolazi kroz slična stradanja kroz koja su prošli i oni. I sam az-Zamaêšarí, poznati racionalista u tafsíru,   kaže da je melek Džibríl došao u čatrnju Júsufu (a.s.), izvadio je košulju iz hamajlije i obukao je Júsufu. (فَجَاءَ جِبْريِلُ فَأَخْرَجَهُ وَأَلْبَسَهُ إِيَّاهُ). 

  Naravno, ova rajska košulja je neprolazna, ona je neuništiva.  Júsufa (a.s.)  ta je džennetska svilena i čudotvorna košulja štitila u bunaru. K tome, komentatori tvrde da su insekti i gmazovi u bunaru “jedni   drugima rekli – ne izlazite iz svojih staništa jer je jedan od Božijih vjerovjesnika sišao u vaš prostor...“

...إِنَّ هُوَّامَ الْبِئْرِ قَالَ بَعْضُهَا لِبَعْضٍ لاَ تَخْرُجَنَّ مِنْ مَسَاكِنِكُنَّ فَإِنَّ نَبِيًّا مِنَ الأَنْبِيَاءِ 

نَزَلَ بِسَاحَتِكُنَّ ... 

K tome, Júsuf (a.s.) je u ovom dubokom bunaru bio pod zaštitom Džibrílovom, koji je, prema Ismā‘ílu Õaqqíju, snažnim povikom otjerao jednu zmijurinu od njega, tako glasno da je ogluhnula (...الْأَفْعىَ فَإِنَّهَا قَصَدَتْ يوُسُفَ فَصَاحَ بِهَا جِبْريِلُ فَصَمَّتْ ...). Od tada je zmijsko potomstvo gluho (وَبَقِيَ الصَّمَمُ فىِ نَسْلِهَا), tvrdi Ismā‘íl  Õaqqí.

 

  1. Zavodnica Zulejha napada Júsufa, trga mu košulju 

 

       Božiji poslanik Júsuf (a.s.) potom je spašen tako što ga je vodonoša jedne karavane izvukao iz bunara. 

Trgovci su ga uskoro prodali u Misiru (Egiptu), dopao je na dvor jedne ugledne i lijepe žene, supruge faraonova velikaša.

Upravo tu začinje se druga epizoda, u njenom je središtu Júsufova (a.s.) košulja, ovdje se taj odjevni predmet navodi intenzivno, četiri puta  (u oblicima qamíôahú i qamíôuhú - u suri Yúsuf, ajeti 25-28):

وَاسْتَبَقَا الْبَابَ وَقَدَّتْ قَمِيصَهُ مِن دُبُرٍ وَأَلْفَيَا سَيِّدَهَا لَدَى الْبَابِ ۚ قَالَتْ مَا جَزَاءُ مَنْ أَرَادَ بِأَهْلِكَ سُوءًا إِلَّا أَن يُسْجَنَ أَوْ عَذَابٌ أَلِيمٌ ﴿٢٥﴾ قَالَ هِيَ رَاوَدَتْنِي عَن نَّفْسِي ۚ وَشَهِدَ شَاهِدٌ مِّنْ أَهْلِهَا إِن كَانَ قَمِيصُهُ قُدَّ مِن قُبُلٍ فَصَدَقَتْ وَهُوَ مِنَ الْكَاذِبِينَ ﴿٢٦﴾ وَإِن كَانَ قَمِيصُهُ قُدَّ مِن دُبُرٍ فَكَذَبَتْ وَهُوَ مِنَ الصَّادِقِينَ ﴿٢٧﴾ فَلَمَّا رَأَىٰ قَمِيصَهُ قُدَّ مِن دُبُرٍ قَالَ إِنَّهُ مِن كَيْدِكُنَّ ۖ إِنَّ كَيْدَكُنَّ عَظِيمٌ ﴿٢٨﴾

Pa njih dvoje [Jusuf i Zulejha] potrčaše do vrata, 

a ona košulju njegovu straga rastrga,

i na muža njezina se namjeriše kraj vrata.

“Kakva je kazna“ – povika ona – 

“onome ko je ženi tvojoj zlo snovao,

ako ne utamničenje ili patnja bolna?!“

“Ona je mene zavodila“ – reče on,

i poče svjedočiti iz porodice njezine jedan svjedok:

“Ako je košulja njegova sprijeda rastrgana, 

istinu ona zbori

a on lažac je pravi!

A ako je košulja njegova straga rastrgana,

tad ona laže

a on zbori istinu!“

I kad on vidje da je košulja njegova straga rastrgana,

reče: “Ovo je čin ženske spletke vaše,

vaše spletke ženske zbilja su velike!“

 

Al-Qurãubī u svome komentaru Kur’åna detaljno opisuje  ovu drugu epizodu sa Júsufovom košuljom.  Kur’ānski izričaj  “a ona košulju njegovu straga rastrga“ -  وَقَدَّتْ قَميِصَهُ مِنْ دُبُرٍ  - al-Qurãubī tumači kao scenu u kojoj Kur’ån opisuje zavodnicu Zulejhu kako, u nastupu strastvene ljubavi i seksualne pohote,  “straga trga njegovu košulju“. Naime, kao da ovaj komentator u narednim riječima želi reći da je košulja neka vrsta (makar privremene) prepreke za Zulejhu da dođe do Júsufa. 

Al-Qurãubī kaže:

...فَتَعَادَيَا، هِيَ لِتَرُدَّهُ إِلىَ نَفْسِهَا، وَهُوَ لِيَهْرُبَ مِنْهَا، فَأَدْرَكَتْهُ فَبْلَ أَنْ يَخْرُجَ 

وَقَدَّتْ قَميِصَهُ مِنْ دُبُرٍ ... 

“... pa njih dvoje [Júsuf i Zulejha] potrčaše, ona da bi ga vratila k sebi, a on da bi pobjegao od nje, pa ga je ona stigla prije negoli je izišao i košulju njegovu straga rastrgla...“

  Al-Qurãubī opisuje kako je Zulejha razderala Jusufovu košulju:

فَقَبَضَتْ فىِ أَعْلىَ قَميِصِهِ فَتَخَرَّقَ الْقَميِصُ عِنْدَ طَوْقِهِ، وَنَزَلَ التَّخْريِقُ إِلىَ أَسْفَلِ الْقَميِصِ ...

“Zgrabila je za gornji dio košulje, pa se košulja poderala kod jake, poderotina je sišla do u dno košulje...“ 

Inače, al-Qurãubī opisuje da je Zulejha bila silno zaljubljena u Júsufa, evo jednoga predanja koje on navodi sa lancem prenosilaca koji seže čak do slavnoga Salmåna al-Fårisīja:

...عَنْ سَلْمَانَ الْفَارِسِيِّ قَالَ: إِمْرَأَةُ الْعَزيِزِ إِسْتَوْهَبَتْ زَوْجَهَا يُوسُفَ فَوَهَبَهُ لَهَا، 

وَقَالَ: مَا تَصْنَعيِنَ بِهِ؟ قَالَتْ: اتَّخِذُهُ وَلَدًا، قَالَ: هَوَ لَكِ، فَرَبَّتْهُ حَتَّى أَيْفَعَ  

وَفِي نَفْسِهَا مِنْهُ مَا فِي نَفْسِهَا، فَكَانَتْ تَنْكَشِفُ لَهُ وَتَتَزَيَّنُ وَتَدْعوُهُ مِنْ وَجْهِ اللُّطْفِ

فَعَصَمَهُ اللهُ ...

“Od Salmåna al-Fårisīja se prenosi: Žena uglednika ‘Azīza je zatražila da joj njen muž pokloni Júsufa, pa joj ga je poklonio, i pitao je: - Šta ćeš s njime raditi? Ona je odgovorila: - Posiniću ga! – Dajem ti ga! – rekao joj je muž. Zulejha je Júsufa odgojila dok nije odrastao, prema njemu je osjetila silnu strast, pa mu se otkrivala, uljepšavala i pozivala ga na dražestan način. Pa je Bog zaštitio Júsufa.“

Muõammed ‘Alī aô-Ôåbúnī u svome komentaru ovog mjesta iz sure Yúsuf tvrdi da je Zulejha bila u svom “životinjskom uzbuđenju“ (فىِ هِيَاجِهَا الْحَيْوَانِيِّ).

Júsuf je potom nepravedno dopao u zatvor, a nakon zatvora i izlaska na slobodu, uspeo se na vlast. Godine su prolazile, u njegovom rodnom Kan‘ānu zavladala je velika glad.

  1. Jusufova (a.s.) košulja kao iscjeliteljski predmet

Važna vijest koja se pomalja iz 84. ajeta sure Yúsuf   je da je Júsufov (a.s.) otac Jākúb (Yā‘qúb) oslijepio. 

Naime, prema Kur’ānu, nakon drugog povratka  Jākúbovih sinova (tj. Júsufove braće) sa tovarima žita i živežnih namirnica iz Misira, te nakon što je i sam Benjamin, Jākúbu preostali sin miljenik, morao ostati kao zalog u Misiru,  tužni otac Jākúb (a.s.) uzvikuje:

 “O Júsufe, tugo moja!“ (يَا أَسَفَا عَلَى يُوسُفَ).  “A oči mu [u Jākúba] bijahu od jada pobijeljele!“ (وَابْيَضَّتْ عَيْنَاهُ مِنَ الْحُزْنِ). 

Az-Zamaêšarí tumači kur’ānske riječi wa ’byaññat ‘aynāhu (وَابْيَضَّتْ عَيْنَاهُ) u značenju:  “Oslijepio je!“ (قَدْ عَمِيَ بَصَرُهُ). Az-Zamaêšarí dodaje i jedno predanje: Naime,  Jākúb  (a.s.) je plakao osamdeset godina, sve od rastanka sa Júsufom (a.s.)  pa  do  ponovnog susreta...  

مَا جَفَّتْ عَيْنَا يَعْقوُبَ مِنْ وَقْتِ فِرَاقِ يوُسُفَ إِلَى حيِنِ لِقَائِهِ ثَمَانيِنَ عَاماً 

Plač je prouzrokovao sljepilo kod Jākúba (a.s.), tvrdi az- Zamaêšarí:

الْحُزْنُ كَانَ سَبَبَ الْبُكَاءِ الَّذِي حَدَثَ مِنْهُ الْبَيَاضُ 

 

Prema komentarima Kur’āna, kako se glad kod Júsufove braće u Kan‘ānu povećala, njihova karavana je   po treći put krenula u Misir da se namiri žitom. Njihov brat Júsuf  odlučio je da im se otkrije tek kad su mu uručili pismo od njihova (i njegova) oca Jākúba. Naime,  oslijepljeli Jākúb je izdiktirao jedno pismo  “ugledniku Egipta“ (إِلىَ عَزيِزِ مِصْرَ), u pismu je stajalo:

 

فَإِنَّا أَهْلُ بَيْتٍ مُوكَلٌ بِنَا الْبَلاَءُ: أَمَّا جَدِّي فَشُدَّتْ يَدَاهُ وَرِجْلاَهُ وَرُمِيَ بِهِ فِي النَّارِ 

لِيُحْرَقَ فَنَجَّاهُ اللهُ وَجُعِلَتْ النَّارُ عَلَيْهِ بَرْدًا وَسَلاَمًا، وَأَمَا أَبِي فَوُضِعَ السِّكيِنُ عَلَى قَفَاهُ

لِيُقْتَلَ فَفَدَاهُ اللهُ، وَأَمَّا أَنَا فَكَانَ لِي إِبْنٌ وَكَانَ أَحَبَّ أَوْلاَدِي إِلَيَّ فَذَهَبَ بِهِ إِخْوَتُهُ 

إِلَى الْبَرِّيَّةِ ثَمَّ أَتَونِي بِقَميِصِهِ مُلَطَّخاً باِلدَّمِ وَقَالوُا: قَدْ أَكَلَهُ الذِّئْبُ، فَذَهَبَتْ عَيْنَايَ 

مِنْ بُكَائِي عَلَيْهِ ...

 

“Mi smo porodica kojoj je dosuđeno stradanje: Mome djedu su svezali ruke i noge, bačen je u vatru da sagori, pa ga je Bog spasio, vatra mu je učinjena hladnom i spasom. Mome ocu je nož stavljen pod grlo da bude ubijen, pa ga je Bog izbavio. A kad sam posrijedi ja, imao sam sina, bio mi je najdraže dijete, pa ga braća odvedoše u pustinju, a potom mi donesoše njegovu košulju poprskanu krvlju, kazali su: “Pojeo ga vuk!“ Pa mi se vid oduzeo od plakanja za sinom...“

Komentari Kur’āna ovdje kontekstualno poručuju: Kad je Júsuf pročitao ovo pismo, odlučio je da se otkrije svojoj braći, također, odlučio je poslati svoju košulju svome oslijepljelom ocu Jākúbu.

 Tako je, ujedno, došlo do trećeg  važnog (epizodnog) spomena  Júsufove (a.s.) košulje.    Usred ove epizode u suri Yúsuf   bilježe se Júsufove riječi u Kur’ānu:

إِذْهَبوُا بِقَميِصِي هَذَا فَأَلْقوُهُ عَلَى وَجْهِ أَبِى يَأْتِ بَصيِرًا    

Odnesite moju košulju ovu

i nju stavite na lice oca moga

-on će progledati!

Najpoznatiji klasični komentatori Kur’āna, među njima i az-Zamaêšarí ukazuju na čudotvornost ove Júsufove  košulje. Ovaj komentator tvrdi da je sam melek Džibril zapovjedio Júsufu da košulju pošalje svome ocu Jākúbu, košulja je mirisala rajskim mirisom (أَمَرَهُ جِبْريِلُ عَلَيْهِ السَّلاَمُ أَنْ يُرْسِلَهُ إِلَيْهِ فَإِنَّ فيِهِ ريِحُ الْجَنَّةِ). Štaviše, ni  az-Zamaêšarí ne propušta reći da je “to  košulja koja je porijeklom iz Dženneta“ (وَ كَانَ مِنَ الْجَنَّةِ), kad god se “stavi na nekoga ko ima nevolju ili na bolesnika – taj ozdravi!“

لاَ يَقَعُ عَلَى مُبْتَلَى وَلاَ سَقيِم ٍ إِلاَّ عوُفِيَ ....

Ibn ‘Arabí tvrdi da je ova košulja nasljedna, ona je bila u Júsufovoj hamajliji   kad je bio bačen u bunar...

... هُوَ الْقَميِصُ الإِرْثِيُّ الَّذِى كَانَ فِي تَعْويِذِهِ حيِنَ أُلْقِيَ فِى الْبِئْرِ   

Az-Zamaêšarí također tvrdi da je ova košulja nasljedna (al-qamíôu l-mutawāraïu –الْقَميِصُ الْمُتَوَارَثُ ), bila je u Júsufovoj hamajliji (الَّذِي كَانَ فِي تَعْويِذِ يوُسُفَ).     

 Kako se vidi, treća epizoda sa Júsufovom košuljom je “sretna“, njome se Jākúbu (a.s.) iscjeljuje vid, istina o zavjeri i izdajstvu braće izlazi na vidjelo, itd.  Ovdje se, također, vidi vedri ton Kur’āna, nakon teškoće uvijek dolazi olakšanje. U međuvremenu se treba lijepo strpjeti (fa ôabrun ûamílun).

Ima komentara Kur’āna koji, opisujući na kraju Jākúbovu (a.s.) sreću, jer se sastao sa sinom Júsufom nakon osamdeset godina, navode neke razloge zašto je dragi Bog iskušao Jākúba  ovako teškim iskušenjem rastanka sa sinom Júsufom, kao i dugotrajnog plakanja i čežnje za njim. Evo samo nekoliko razloga zašto je uslijedilo  “Jākúbovo kajanje“.

Prvo, nekada je Jākúb zaklao jare pred majkom mu kozom, Bogu to nije bilo drago. (أَنَّهُ ذَبَحَ جَدْيًا بَيْنَ يَدَيْ أُمِّهِ فَلَمْ يَرْضَ اللهُ تَعَالَى ذَلِكَ).

Drugo, jednom mu je prosjak namjernik zatražio hrane, pa se Jākúb na to nije osvrtao, prosjak je otišao ucviljen... (إِسْتَطْعَمَهُ يَوْمًا فَقيِرٌ فَمَا اهْتَمَّ بِإِطْعَامِهِ فَانْصَرَفَ الْفَقيِرُ حَزيِنًا ...).

Treće, kad se Jākúbu rodio Júsuf, Jākúb mu je kupio jednu dojilju koja je imala svoga sina, dojenče, pa je Jākúb prodao to dojenče kako bi Júsufu bilo više mlijeka! Dojilja je plakala, preklinjala ga i rekla:  “O Bože, Jākúb me evo rastavi sa sinom, pa i Ti njega rastavi od njegova sina Júsufa!“ Bog je primio njenu molbu, Jākúb se nije  susreo sa Júsufom sve dok ona robinja dojilja nije susrela svoga sina...

...لَمَّا وُلِدَ يوُسُفُ اشْتَرَى يَعْقوُبُ لَهُ ظِئْرًا وَكَانَ لَهَا ابْنٌ رَضيِعٌ فَبَاعَ ابْنَهَا تَكْثيِرًا 

لِلَّبَنِ عَلَى يوُسُفَ فَبَكَتْ وَتَضَرَّعَتْ وَقَالَتْ يَا رَبِّ إِنَّ يَعْقوُبَ فَرَّقَ بَيْنِي وَبَيْنَ 

وَلَدِي فَفَرِّقْ بَيْنَهُ وَبَيْنَ وَلَدِهِ يوُسُفَ فَاسْتَجَابَ اللهُ دُعَائَهَا فَلَمْ يَصِلْ يَعْقوُبُ  

إِلَى يوُسُفَ إِلاَّ بَعْدَ أَنْ لَقِيَتْ تِلْكَ الْجَارِيّة ُابْنَهَا ...          

Ismā‘íl Õaqqí Burúsawí  navodi ova i slična predanja, izjavljuje da su ovakva djela i postupci “strani i daleko od toga da ih počine Božiji poslanici, a.s., ali, ipak, Sudbina čini to što joj je volja“ (...وَإِنْ كَانَ بَعيِدًا بِالنِّسْبَةِ إِلَى الأَنْبِيَاءِ عَلَيْهِمُ السَّلاَمُ إِلاَّ أَنَّ الْقَضَاءَ يَفْعَلُ مَا يَفْعَلُ),  zaključuje  on. (I mi smo ova predanja naveli ovdje samo radi uzimanja pouke.).

  Kako se vidi iz ovog kratkog podsjećanja na motiv košulje u suri Yúsuf,    komentari su u njemu raskrili  ne samo historijska i moralna značenja, već i čudotvorna i nadnaravna važenja. Júsufova košulja je   znak njegove čednosti. U insistiranju komentatora Kur’āna da naprave razliku između rajske (vječne) košulje s jedne, i košulje koju s njega skidaju njegova braća ili trga njegova zavodnica Zulejha, jeste želja da se ukaže na neprolaznost i vječnost moralnog stava i držanja.

 

Autor: Enes Karić