Vitr-namaz se sastoji od tri rekata, kao akšam-namaz. Sjedi se poslije dva rekata i na ovom sjedenju se uči samo tešehhud. Kada se ustane na treći rekat, ne uči se dova zahvale (kao subhaneke, npr., op. prev.), nego Fatiha i jedna sura. Od Aiše (r.a.) se prenosi da je rekla: "Allahov Poslanik (a.s.) je klanjao vitr-namaz od tri rekata, a selam je predavao poslije trećeg." (...)

Na svakom rekatu vitr-namaza klanjač će proučiti Fatihu i jednu suru. Od Ubejj ibn Ka'ba se prenosi sljedeće: "Allahov Poslanik (a.s.) je u vitr-namazu učio suru Sebbihisme rabbikel-acla, na drugom rekatu Kulja ejjuhel-kafirun, a na trećem Kulhuvallahu ehad. Selam nije predavao sve do poslije trećeg rekata, a poslije selama bi izgovarao ove riječi: Subhanel-Melikil-Kuddus (Neka je slavljen Uzvišeni Vladar) tri puta." (...)

Kada se završi s učenjem sure na trećem rekatu, sunnet je podići ruke naspram ušiju kao kod početnog tekbira, a vadžib je proučiti tekbir kao kod stupanja u namaz, jer se prelazi na učenje dove. Od El-Esveda se prenosi da je Abdullah ibn Mes'ud učio na zadnjem rekatu vitr-namaza Kul huvallahu ehad, a zatim je podizao ruke i učio Kunut-dovu prije ruku'a. Od Ibn Mes'uda se prenosi da je on učio tekbir po završetku učenja sure, a kada bi završio s učenjem Kunut-dove, proučio bi tekbir i išao na ruku'.

Kunut-dova je vadžib, a sunnet je da se prouči: Allahumme inna neste'nuke ve nestagfiruke ve nestehdike ve nu'minu bike ve netubu ilejke ve netevekkelu calejke ve nusni 'alejkel-hajre kullehu, neškuruke vela nekfuruke, ve nahlecu ve netruku men jefdžuruke. Allahumme ijjake na'budu ve leke nusalli ve nesdžudu ve ilejke nes'a ve nahfidu, nerdžu rahmeteke ve nahša cazabeke inne cazabekel-džidde bil-kuffatri mulhik.

Kunut-dova je vadžib kako za imama tako i za muktediju, ako se klanja u džematu. Ako je klanjač ne zna napamet, makar bio i imam proučit će: Allahummagfirli tri puta, ili Rabbena atina fid-dun'ja haseneten vefil-ahireti haseneten ve kina. cazaben-nar, ili će izgovoriti ja rabbi, ja rabbi, ja rabbi. Potom će učiniti ruku' i završiti namaz kao i svaki drugi.

Ako bi zaboravio na Kunut-dovu i otišao na ruku', pa se sjetio u toku ruku'a ili poslije, neće se vraćati na kijam, nego će učiniti sehvi seždu. Ako bi imam izostavio Kunut-dovu, muktedija će je proučiti ukoliko je u stanju da sustigne imama na ruku'u. U protivnom, slijedit će imama, jer je to preče. Ako bi klanjao za imamom koji je šafijskog mezheba, učit će Kunut-dovu zajedno s njim poslije ruku'a, jer je imam u njegovom slučaju na poziciji mudžtehida kojeg treba slijediti.Ako bi klanjao za imamom koji uči Kunut-dovu u sabah-namazu, stajat će na kijamu šuteći, spuštenih ruku. Ebu Jusuf je mišljenja da ga treba slijediti, jer je imam kao mudžtehid koga treba slijediti. Ebu Jusufovo mišljenje je prihvatljivije u ovom našem vremenu u kojem se dešavaju mnogi nesretni događaji.

Vitr-namaz je vadžib. Dokaz za to je hadis kojeg prenosi Burejde, da je Poslanik (a.s.) rekao: Vitr je obaveza, pa ko ne klanja vitr-namaz ne pripada nama. Vitr je obaveza, pa ko ne klanja vitr-namaz ne pripada nama. Vitr je obaveza, pa ko ne klanja vitr-namaz ne pripada nama. (...)

Od Alije (r.a.) se prenosi da je rekao: "Zaista, vitr nije u rangu obaveznih namaza, ali je Poslanik (a.s.) klanjao vitr-namaz, a zatim rekao: O sljedbenici Kur'ana, klanjajte vitr-namaz. Zaista je Allah "Vitr" (Jedan) i On voli vitr. (...)

Najbolje je da se u ramazanu vitr klanja u džematu, a mimo ramazana je pokuđeno to činiti, jer je Poslanik (a.s.) klanjao vitr-namaz s ashabima u džematu, uz ramazan, poslije ostavljajući tu praksu, kao što je prekinuo praksu klanjanja nafile u džematu s ashabima i objasnio iz kojeg razloga je to učinio. Ovo upućuje na to da je klanjanje vitr-namaza u ramazanu u džematu bolje, kao što je slučaj i sa teravih-namazom.

Ako klanjač prispije u džemat na treći rekat vitr-namaza, prispio je i na Kunut-dovu, pa je neće ponovo učiti kada ustane da naklanja propuštene rekate, nakon što imam preda selam. Onaj koji prispije u namaz (mesbuk) naklanjava početak namaza. Ako bi propustio vitr zbog nastupanja zore, naklanjat će ga, na osnovu hadisa kojeg prenosi Ebu Seid el-Hudri: Ko prespava vitr-namaz, ili ga zaboravi, neka ga klanja kada ga se sjeti.

Najbolje je vitr-namaz ostaviti da bude zadnji namaz koji se klanja u jednoj noći. (...) Od Džabira se navodi da je Poslanik (a.s.) rekao: Ko se boji da se neće probuditi na kraju noći, neka klanja vitr-namaz na njenom početku. Ko žudi da se probudi na kraju noći, neka vitr-namaz klanja tada, jer namazu na kraju noći prisustvuju meleki, a to je bolje.

Ako bi neko poslije vitr-namaza klanjao neki drugi namaz, njegov vitr-namaz neće biti pokvaren, na osnovu hadisa kojeg prenosi Talk ibn Ali, od svog oca da je Poslanik (a.s.) rekao: U jednoj noći nema dva vitr-namaza.

Ako bi imam otišao na ruku' prije nego što muktedija završi s učenjem Kunut-dove, prekinut će učenje dove i slijedit će ga, jer je Kunut iskrena dova, bila ona kraća ili duža. Kada bi imam otišao na ruku', a muktedija nije proučio ništa od Kunut-dove, a bojao bi se da će mu izmaći ruku', otići će na njega. A ako se ne bude toga bojao, proučit će Kunut-dovu i stići na ruku'. Ovaj postupak je različit kod tešehhuda, jer ako bi imam predao selam ili ustao na treći rekat, prije nego što muktedija upotpuni tešehhud, neće ga odmah slijediti nego će upotpuniti tešehhud, zbog činjenice da je vadžib. Slijeđenje imama u stvarima koje su farz ili vadžib, bez kašnjenja je obaveza, ali samo ukoliko se time ne dovodi u pitanje izvršavanje drugog vadžiba. U protivnom, neće ga odmah slijediti nego će izvršiti taj vadžib, a zatim će slijediti imama.

Ne uči se Kunut-dova u nekom drugom namazu osim u slučaju neke nevolje i teškoće koje donese vrijeme. Nema sumnje da je kuga jedna od najvećih nevolja, pa će imam proučiti Kunut-dovu u namazu u kojem se uči naglas. Međutim, u djelu El-Ešbah anil-gajeti se navodi: "Učio je Kunut-dovu u sabah-namazu." To potvrđuje i citat iz Šerhul-mun'je, u kome se kaže: "Utemeljenost učenja Kunut-dove u slučaju velikih nepogoda je konstantna, a prenosi se od ashaba da su je učili poslije smrti Allahova Poslanika (a.s.). To je stav našeg mezheba i izrazite većine učenjaka." (...)

Autor: Abdulhamid Mahmud Tuhmaz