On je bio najstariji od ove trojice braće muslimana a posljednji od njih je umro. Živio je sve do 60. godine po Hidžri. Ebu Talib, Poslanikov amidža koji ga je tokom cijelog svog života štitio od mušričkog zlostavljanja je imao četvoricu sinova a to su: Talib, Akil, Dža'fer i Alija. Od interesantnih stvari je da je između svakog od njih po deset godina razmaka. Dakle Talib, koji je nestao u bici na Bedru i umro kao nemusliman je stariji od Akila deset godina. Akil je stariji od Dža'fera za deset godina, Dža'fer od Alije deset godina. 

Akil je bio poznat još u džahilijetu po svojoj rječitosti, dosjetljivosti, brzini odgovora i vrlo dobrom poznavanju historije plemena Kurejš i događaja koji su se dešavali u tom području. Čak se spominje da su mu, nakon islama u Poslanikovoj džamiji sterali ćilim na kojem bi klanjao a nakon toga bi tu sjedio i podučavao ljude tim događajima. 

U želji da se bar donekle revanšira svom amidži Ebu Talibu, koji mu je mnogo pomogao štiteći ga od mušrika, Muhammed, s.a.v.s., jednog dana reče svom drugom amidži Abbasu: „O amidža, tvoj brat Ebu Talib ima brojnu porodicu, a ljude je, kao što vidiš, pogodila ova sušna i gladna godina, pa hajde da mu odemo pa da njegovu porodicu malo rasteretimo. Ja ću uzeti jednog od njegovih dječaka, a ti isto uzmi jednog, pa da se mi za njih brinemo i da ih izdržavamo. Abbas odgovori: -Pozvao si na dobro djelo i podstakao si na pravo dobročinstvo. Onda odoše Ebu Talibu pa mu rekoše: -Mi želimo da ti malo olakšamo teret mnogobrojne porodice dok ne prođe ova kriza koja je zadesila narod. On im reče: -Ako mi ostavite Akila, onda činite što želite. Onda Muhammed uze Aliju i povede ga sa sobom, a Abbas uze Dža'fera i priključi ga svojoj porodici. 

Iz ovog što smo spomenuli zaključuje se da je Akil ibn Ebi Talib bio najdraži svome ocu. To potvrđuje i naredni hadis u kojem Allahov Poslanik, s.a.v.s., Akilu ibn Ebi Talibu kaže: „Ja tebe dvostruko volim, volim te zato što si mi rođak i zato što znam da te moj amidža Ebu Talib, također, volio.“ 

Akil ibn Ebi Talib je prisustvovao u bici na Bedru kao nemusliman jer su ga mušrici natjerali da dođe. Tu je i zarobljen pa ga je njegov amidža Abbas otkupio sa svojim imetkom. Prenosi se da je Akil na dan bitke na Bedru, nakon što je bio zarobljen, upitao Allahovog Poslanika, s.a.v.s., koga su sve muslimani ubili od mušričkih prvaka, pa mu Poslanik reče: -Ubijen je (između ostalih ) Ebu Džehl. Tada mu Akil reče: -Sada ti je ova dolina slobodna.“ Hoće reći da se Muhammed riješio jednog od najvećih svojih neprijatelja koji mu je pravio velike probleme u mekanskoj dolini. 

Akil je inače relativno kasno prihvatio islam, tek nakon ugovora na Hudejbiji 6. godine po Hidžri. U Medinu je prešao početkom 8. godine tako da je prisustvovao u bici na Mu'ti, 8. godine po Hidžri. Ibn Hadžer smatra da je Akil bio skupa sa svojim bratom Alijom, amidžom Abbasom i ostalim ashabima koji su čvrsto ostali uz Allahovog Poslanika na dan bitke na Hunejnu, kada je nastupio metež i beznađe. 

Abdullah ibn Abbas, r.a., kaže: „U plemenu Kurejš bila su četvorica koji su presuđivali ljudima i do čijeg se mišljenja mnogo držalo, pogotovo u poznavanju porijekla ljudi i njihovih biografija, a to su: Akil ibn Ebi Talib, Mahreme ibn Nevfel, Ebu Džehm ibn Huzejfe i Huvejtib ibn Abdulizza.“ Drugi su dodali da se Akil najviše isticao u tome zato što je, uz odlike Kurejšija, spominjao i njihove mahane i nedostatke. To je rezultiralo time da ga mnogi od njih nisu podnosili nego su se prema njemu neprijateljski ophodili. Zbog toga su neki od njih o njemu svašta ružno govorili i smatrali ga ahmakom. Čak su na njega slagali i potvorili ga da prenosi lažne hadise, što ustvari nije tačno. Tome im je pomogla činjenica da se Akil navodno nije slagao sa svojim bratom Alijom ibn Ebi Talibom, pa je zbog toga bio sa Muavijom. Prenosi se da je Muavija jednom prilikom u prisustvu Akila rekao: „Evo sa nama je i Akil, da je smatrao Aliju boljim do mene ne bi bio ovdje sa nama a napustio svoga brata Aliju. Nato mu Akil, r.a., reče: -Moj brat Alija je meni bolji po pitanju moje vjere, a ti si mi bolji po pitanju dunjaluka, ja sam dao prednost dunjaluku a molim Uzvišenog Allaha da mi dadne lijep završetak.“ Inače je Akil došao do Muavije zbog duga kojeg je imao. 

Uistinu je pred kraj svoga života vodio računa o svom ponašanju. Prenosi se da jednom prilikom svojoj ženi iz neke bitke donio iglu da njome ušiva svoju odjeću. Zatim je čuo Poslanikovog glasnika kako razglašava i obavještava: „O ljudi, nemojte slučajno da neko od ratnog plijena utaji ni iglu, niti šta više! Tada on reče svojoj ženi: -Izgleda da ova igla koju sam ti dao ne pripada tebi.“

Poznati tabi'in Ata' ibn Ebi Rebah kaže: „Vidio sam Akila ibn Ebi Taliba kao starca kako nosi veliku kofu sa vodom.“ 

Prenosi se da je Akil boravio u Basri, zatim u Kufi i na kraju se skrasio u Šamu gdje je i umro. Pred kraj života je oslijepio a umro je oko šezdesete godine po Hidžri, u vrijeme Muavijine, ili početkom Jezidove vladavine. U Medini je imao svoju kuću koja je bila poznata. 

Od Akilovih potomaka ostalo je nekoliko sinova, a to su: Muslim, Jezid (po kojem je imao nadimak Ebu Jezid), Seid, Dža'fer, Ebu Seid El-Ahvel, Muhammed, Abdurrahman i Abdullah. Njegov unuk je Abdullah ibn Muhammed ibn Akil, poznati prenosilac hadisa. 

Akil ibn Ebi Talib, r.a., je prenio samo nekoliko hadisa od Allahovog Poslanika, s.a.v.s., a od njega su te hadise prenosili Hasan Basri, Zekvan Ebu Salih, njegov unuk Abdullah ibn Muhammed ibn Akil, Ata' ibn Ebi Rebah i drugi muhadisi. Njegove hadise su zabilježili Nesai i Ibn Madže. 

Od hadisa koje Akil ibn Ebi Talib, r.a., prenosi do Allahovog Poslanika, s.a.v.s., su ovi hadisi. 

Abdullah ibn Muhammed ibn Akil prenosi od svoga djeda Akila, r.a., da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., rekao: „Za uzimanje abdesta je dovoljna pregršt vode a za kupanje jedan sa' vode.“ Neko od prisutnih ljudi reče: -Nije nam dovoljno. Na to mu Akil reče: -Bilo je dovoljno onome koji je bolji od tebe i koji je imao dužu kosu od tvoje," misleći na Poslanika, s.a.v.s. 

Hasan Basri prenosi da se Akil ibn Ebi Talib, r.a., oženio sa nekom ženom iz plemena Beni Džušem, pa su mu prisutni čestitali govoreći: „Birrifa' vel-benin, Želimo vam slogu i potomstvo!“ Akil im na to reče: -Nemojte tako govoriti, nego recite onako kako je Allahov Poslanik, s.a.v.s., govorio, prilikom čestitanja mladencima, rekao bi: „Barekellahu lekum i bareke alejkum,“ (Neka vam Allah dadne berićet, i obaspe vas Svojim blagoslovom.)“ 

Iz hadisa se razumije da je ranije bilo uobičajeno da se mladencima ovako čestita, pa je to Allahov Poslanik zabranio i podučio ih boljem načinu čestitanja u kojem se upućuje molba Allahu, dž.š., za berićet, blagoslov i sreću među mladencima. 

 

Autor: Fuad Sedić