Allahova, dž.š., knjiga Kur'an je prvi izvor islamskih propisa a drugi temeljni, neizostavni izvor je hadis Allahovog Poslanika, s.a.v.s. Mnoštvo je onih koji su, zbog bolesti u svojim srcima i mržnje prema islamu, pokušali ugasiti svjetlo islama napadajući na ova njegova dva glavna izvora, koristeći pri tome različita sredstva i metode. Jedna od tih metoda je pokušaj da se zbune sljedbenici islama na taj način, što su pokušavali ubaciti lažne hadise, unosili sumnju u pojedine pouzdane hadise, pokušavajući ukazati na njihovu netačnost, nelogičnost i kontradiktornost među hadisima, ili pak neusklađenost između hadisa i kur'anskih ajeta. Sve to nije urodilo plodom zato što je Svemogući Allaha zagarantovao očuvanje Svoje knjige Kur'ana a za očuvanje hadisa, u svakoj generaciji je odabrao one koji su se žrtvovali da bi sačuvali hadis od laži i svega onoga čime su neprijatelji islama željeli da mu naude. 

Između ostalog što su učinili ovi učenjaci, rahimehumullah, jeste da su ocijenili vjerodostojnost hadisa, ukazali na pravo značenje tih tekstova, otklonili prividnu kontradiktornost između pojedinih hadisa i dokazali da nema nikakve neusklađenosti niti proturječnosti između pojedinih hadisa. 

Ovoj oblasti u hadiskoj nauci su se toliko posvetili da su joj dali poseban naziv, a to je muhteliful-hadis ( مختلف الحديثprividna kontradiktornost među hadisima) ili muškilul-asar ( مشكل الآثارprividno problematična predaja, gdje se nazire kontradiktornost između jednog ili više hadisa, ili neusklađenost hadiskog teksta sa značenjem kur'anskog ajeta, ili pak sa idžma'om, kijasom, razumom i tome slično). 

Među najpoznatijim učenjacima koji su dali poseban doprinos u ovoj oblasti su bili: 

- Imam Šafija ( الشافعيrahimehullah, umro 204. g.h.) koji je svoju knjigu nazvao Ihtilaful-hadis (اختلاف الحديث) a štampana je na kraju njegove poznate, obimne knjige o fikhu El-Umm. 

- Ibn Kutejbe ( ابن قتيبةrahimehullah 276. g.h.) a knjiga mu se zove: Te'vilu muhtelifil-hadis (تأويل مختلف الحديث), štampana je 1973. godine. 

- Et-Tahavi (الطحاوي rahimehullah, 321. g.h.) poznati hanefijski učenjak u svojoj knjizi Šerh muškilil-asar (شرح مشكل الآثار) i ona je najobimnija u ovoj oblasti, štampana je 1993. godine.  

Ovom naukom su se usudili baviti samo oni koji su bili vrhunski poznavaoci hadisa i fikha, a istovremeno detaljno poznavali tančine i finese arapskog jezika. 

Od učenjaka koji su se posebno posvetili ovoj nauci bio je poznati muhaddis Ibn Huzejme (ابن خزيمة 311.g.h.), autor hadiske zbirke Sahih, koji je rekao: „Ja ne znam da postoje dva hadisa koja su protivurječna i kontradiktorna, ko bude imao tako nešto neka mi dođe da mu pokažem kako se otklanja ta neusaglašenost.“ 

Također su o ovoj tematici pisali mnogi učenjaci u sklopu svojih komentara hadiskih knjiga, kao što su: Ibn Abdilberr, Ibn Redžeb, Ibnul-Kajjim, Ibn Hadžer i mnogi drugi. 

Važnost ove hadiske znanosti

Da bi se hadis ispravno razumijevao i iz njega se mogli uzimati fikhski propisi potrebno je poznavati ovu hadisku oblast, muhteliful-hadis, koja je neophodna svakom učenjaku. To potvrđuju izreke mnogih učenjaka, od kojih izdvajamo slijedeće: 

„Otklanjanje prividne kontradiktornosti među hadisima (muhteliful-hadis) je jedna od najpreciznijih, najtežih i najzagovjetnijih znanosti sa kojom se susreću učenjaci.“ (Ibn Hazm) 

„Ovo je jedna od najvažnijih oblasti u hadiskoj nauci koju trebaju poznavati svi učenjaci.“ (Nevevi) 

„Kada se pojavi kontradiktornost među predajama, iznalaženje rješenja za to je poput nepreglednog mora.“ (Ibn Tejmijje) 

Od razloga koji su doveli do prividne kontradiktornosti među hadisima su: da jedna od izreka ustvari i nije hadis Poslanika, s.a.v.s., ili da je u pitanju derogacija (nesh نسخ) ranije izrečene predaje; ili je došlo do pogrešnog razumijevanja hadisa od strane onoga do koga je došao taj hadis; ili nesposobnost onoga do koga je došao hadis da raspozna šta je od toga sahih (pouzdano) a šta je neprihvatljivo; ili nerazumijevanje onoga šta je Poslanik, s.a.v.s., htio reći sa određenim hadisom. Nažalost ponekada se dešava da pojedinci pokušavaju tekst hadisa podvrgnuti mišljenju pojedinih učenjaka ili mezhebskih pravaca. 

Načini otklanjanja prividne kontradiktornosti u hadisima

Da bi ukazali da među hadisima nema kontradiktornosti niti proturječnosti učenjaci su pri tom koristili nekoliko metoda, od kojih su: 

-pokušaj da se usaglase i prihvate oba hadisa (الجمع بين الحديثين) uz pojašnjenje da postoji mogućnost da se jedan hadis odnosi na nešto što je općenito (عام) a drugi na nešto što je specifično i posebno (خاص); ili da je jedan apsolutnog značenja (مطلق) a drugi ograničenog, suženog, uvjetnog (مقيد); ili je jedan načelnog (مجمل) a drugi detaljnog (مبين) spominjanja i tome slično.  

Šafija kaže: „Ne treba dva hadisa smatrati kontradiktornim dok god postoji mogućnost da se oba usaglase i prihvate...“ 

Imam Hattabi je rekao: „Kada se pojavi prividna kontradiktornost među hadisima a postoji mogućnost da se usaglase, ili se jednom dadne prednost nad drugim, onda ne treba posezati za neprihvatanjem i negiranjem, nego treba svaki od njih primjenjivati u onom kontekstu koji mu odgovara i kojem pripada. To je način kako su hadiski učenjaci postupali u ovakvim situacijama.“ 

- da se utvrdi vrijeme kada je koji hadis izrečen, pa se ukaže da je neki od njih kasnije izrečen, što bi ukazivalo da je taj hadis derogirao onaj koji je izrečen kasnije (nesh/نسخ), tako da se postupa po onom koji je kasniji. 

- ako se ne mogu prihvatiti oba hadisa, niti postoji mogućnost derogacije (nesha) onda se pokušava argumentovano dati prednost i prevagu jednom hadisu nad drugim (الترجيح) tako što će se prihvatiti onaj hadis koji je više u skladu sa značenjem kur’anskog teksta ili je bliži većini pouzdanih hadisa. To je način koji su primjenjivali ashabi, tabi'ini i generacije nakon njih. 

- ako se ne može primijeniti ništa od ranije spomenutih metoda onda se odustaje od primjenjivanja ijednog od hadisa (التوقف), što je preče nego da se odbacuju oba hadisa, u nadi da će nekom od narednih učenjaka Allah, dž.š., podariti moć da nam ukaže na ono što mi nismo mogli zapaziti. 

Prvi primjer za otklanjanje prividne nejasnoće u hadisu: 

عَنْ أَبِي ذَرٍّ، قَالَ: "قُلْتُ يَا رَسُولَ اللهِ: أَيُّ مَسْجِدٍ وُضِعَ فِي الْأَرْضِ أَوَّلُ؟ ،قَالَ: الْمَسْجِدُ الْحَرَامُ، قُلْتُ: ثُمَّ أَيٌّ؟ قَالَ: الْمَسْجِدُ الْأَقْصَى، قُلْتُ: كَمْ بَيْنَهُمَا؟ ، قَالَ: أَرْبَعُونَ سَنَة ، وَأَيْنَمَا أَدْرَكَتْكَ الصَّلَاةُ فَصَلِّ فَهُوَ مَسْجِدٌ ". (روى البخاري، 3366 ومسلم ، 520) 

Ebu Zerr, r.a., je upitao Allahovog Poslanika, s.a.v.s.: „Koja je džamija na zemlji prva utemeljena? On mu reče: Kaba u Mekki. Tada ga on preupita: -A koja je iza nje? Poslanik reče: -Mesdžidul-aksa. Ebu Zerr upita: -A koliko je vremena između to dvoje? Poslanik, s.a.v.s., reče: -Četrdeset godina, a gdje god te zatekne namaz tu klanjaj i to je mjesto za klanjanje. “ (muttefekun alejhi) 

Nejasnoća u hadisu: Kabu je gradio Ibrahim, a.s., a Mesdžidul-aksa je gradio Davud i njegov sin Sulejman, a.s., a između njih dvojice je prošlo stotine godina i poslanika (nakon Ibrahima, njegov sin Ishak, pa njegov sin Jakub, pa njegov sin Jusuf, nakon njega je došao Musa, pa tek nakon Musa'a (i drugih poslanika) došao je Davud, a.s., a to je itekako više od 40 godina? 

Odgovor je: Ebu Zerr je pitao ko je postavio (ili utemeljio, ar: وضع) ove džamije a ne ko je obnovio njihovu gradnju, tako da se odgovor odnosi na one koji su utemeljili a ne one koji su gradili (ar: بنى) ove džamije. Spominje se mišljenje da je Adem, a.s., utemeljio i prvi sagradio obje spomenute džamije. Neki smatraju da je Adem, a.s., sagradio Kabu, a neko od njegovih sinova je sagradio Mesdžidul-aksa, a između te dvije gradnje je bilo četrdeset godina. Nakon toga je Ibrahim, a.s., obnovio gradnju Kabe a Sulejman, a.s., Mesdžidul-aksa. 

Ibn Kajjim spominje mišljenje da je Sulejman, a.s., obnovio gradnju Mesdžidul-aksa a utemeljio ga je Jakub sin Ishaka, četrdeset godina nakon što je Ibrahim, a.s., sagradio Kabu. A, Allah najbolje zna. 

Autor: Fuad Sedić