Mnogo je kur’anskih ajeta i hadisa koji govore o vrijednosti i važnosti tevbe, o Allahovoj milosti i Njegovoj radosti kada se čovjek pokaje. Sve to daje nadu ljudima koji su počinili velike grijehe da ne gube nadu u Allahovu milost i da ne očajavaju, niti sami sebe osuđuju na propast i da kažu da za njih nema nikakve šanse. Navešćemo i hadis u kojem se govori o čovjeku koji je ubio stotinu ljudi pa mu je Allah oprostio, pa kada to usporedimo sa grijesima koji se čine onda je razlika neusporediva. Prema tome pokajmo se Allahu, dž.š., i nadajmo se da će nam On oprostiti naše grijehe. 

Allah, dž.š., kaže: 

﴿ وَتُوبُوا إِلَى اللَّهِ جَمِيعًا أَيُّهَا الْمُؤْمِنُونَ لَعَلَّكُمْ تُفْلِحُونَ ﴾ (سورة النور 31)

“I svi se Allahu pokajte, o vjernici, da biste postigli ono što želite.”

Kurtubi –rahimehullah- u tefsiru ovog ajeta kaže da je tevba obaveza i dužnost svakog muslimana pojedinačno. 

 

U drugom ajetu Allah, dž.š., kaže: 

﴿ إِنَّمَا التَّوْبَةُ عَلَى اللَّهِ لِلَّذِينَ يَعْمَلُونَ السُّوءَ بِجَهَالَةٍ ثُمَّ يَتُوبُونَ مِنْ قَرِيبٍ فَأُوْلَئِكَ يَتُوبُ اللَّهُ عَلَيْهِمْ وَكَانَ اللَّهُ عَلِيمًا حَكِيمًا ﴾ (سورة النساء 17)

“Allah prima pokajanje samo od onih koji učine kakvo loše djelo iz lakomislenosti, i koji se ubrzo pokaju; njima će Allah oprostiti. A Allah sve zna i mudar je.

Da bi nečija tevba bila primljena Kurtubi navodi ova četiri uvjeta: kajanje u srcu, napuštanje tog grijeha, jaka odluka da se više neće tom grijehu vratiti, i da je ta tevba učinjena iz stida prema Allahu, dž.š., a ne zbog nečeg drugog. Od uvjeta ispravnog pokajanja učenjaci takođe navode, da čovjek traži halal od osobe kojoj je nanio neku štetu ili nepravdu, ako se radi o takvoj vrsti grijeha. 

Na drugom mjestu Allah, dž.š., kaže: 

﴿ يَاأَيُّهَا الَّذِينَ آمَنُوا تُوبُوا إِلَى اللَّهِ تَوْبَةً نَصُوحًا عَسَى رَبُّكُمْ أَنْ يُكَفِّرَ عَنْكُمْ سَيِّئَاتِكُمْ وَيُدْخِلَكُمْ جَنَّاتٍ تَجْرِي مِنْ تَحْتِهَا الأَنْهَارُ ﴾ (سورة التحريم 8)

“O vjernici, učinite pokajanje Allahu iskreno, da bi Gospodar vaš preko ružnih postupaka vaših prešao i da bi vas u džennetske bašče, kroz koje će rijeke teći , uveo…”

Od hadisa u kojima Allahov Poslanik, s.a.v.s., govori o tevbi, navešćemo slijedeće: 

قَالَ النَّبِيُّ صَلىَّ اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ كُلُّ ابْنِ آدَمَ خَطَّاءٌ وَخَيْرُ الْخَطَّائِينَ التَّوَّابُونَ (حديث صحيح ورواه الترمذي وابن ماجه والحاكم) 

“Svi ljudi su griješnici a najbolji griješnici su oni koji se pokaju.”

“Zaista Allah,  dž.š., noću, daje priliku da se pokaju oni što su počinili grijehe danju, a danju daje priliku da se pokaju oni što su počinili grijehe noću, i to će tako ostati sve do Kijametskog dana.”

“Džennet ima osam vrata, sedam vrata je zatvoreno a osma su otvorena za one koje žele da se pokaju, i tako će ostati sve dok se sunce ne pomoli sa zapada.”

“Kada bi ste griješili toliko da vaši grijesi dostignu nebesa, a zatim se iskreno pokajali, Allah bi vam primio pokajanje.”

“Od sreće jednoga čovjeka je da dugo živi i da ga Allah opskrbi tevbom.”

“Kada vjernik učini neki grijeh upiše se jedna crna tačka na njegovom srcu, pa ako se on on pokaje i napusti taj grijeh ta se tačka izbriše. Ako on nastavi sa griješenjem taj crna mrlja se povećava sve dok potpuno ne zatvori srce, i to je “ran” (ljaga, prljavština) koju je Allah,  dž.š., pomenuo u Kur’anu: 

﴿ كَلاَّ بَلْ رَانَ عَلَى قُلُوبِهِمْ مَا كَانُوا يَكْسِبُونَ ﴾ (سورة المطففون 14)

“A nije tako! Ono što su radili prekrilo je srca njihova.”

“Allah,  dž.š., prima tevbu/pokajanje svoga roba sve dok mu duša ne počne izlaziti.”

Allahov Poslanik,  s.a.v.s., je jednom prilikom savjetovao svog ashaba, Muaza ibn Džebela,  r.a., pa mu je između ostalog rekao i ovo: “O Muazu, spominji Allaha,  dž.š., kod svakog stabla i svakog kamena (uvijek) i za svaki počinjen grijeh odmah učini tevbu, tajno za tajni grijeh, a javno za grijeh koji je počinjen javno.” 

“Onaj koji se kaje zbog počinjenih grijeha je poput onoga koji nema grijeha.” Ovaj hadis takođe bilježi Bejheki i dodaje: “…a onaj koji traži oprost za grijehe koje i dalje  čini je poput onoga koji se ismijava sa svojim Gospodarom.” 

Prema tome griješenje je svojstveno ljudima, jer je Allah, dž.š.,  mogao stvoriti ljude koji neće griješiti, kao što se to naglašava u ovom hadisu:

 

قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلىَّ اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَالَّذِي نَفْسِي بِيَدِهِ لَوْ لَمْ تُذْنِبُوا لَذَهَبَ اللَّهُ بِكُمْ وَلَجَاءَ بِقَوْمٍ يُذْنِبُونَ فَيَسْتَغْفِرُونَ اللَّهَ فَيَغْفِرُ لَهُمْ (رواه مسلم)

“Tako mi Onoga u Čijoj ruci je moja duša, kada ne biste griješili i kajali se tražeći oprost za učinjene grijehe, Allah bi vas uništio i stvorio bi drugi narod koji će činiti grijehe, zatim moliti Allaha da im oprosti i On bi im opraštao.”

U vrijeme Poslanikova, s.a.v.s., života neka žena je počinili blud i tražila je od Poslanika da nad njom primjeni šeriatsku kaznu (kamenovanje) i da je time očisti od počinjenog grijeha. Nakon njenog upornog insistiranja na tome Poslanik je naredio da se ta kazna izvrši i krenuo je da joj klanja dženazu. Tada mu Omer,  r.a., reče: -Allahov Poslaniče, zar ćeš joj klanjati dženazu a ona je učinila zinaluk!? Poslanik mu na to reče: -Ona se tako iskreno pokajala, pa kada bi se ta njena tevba podijelila na sedamdeset stanovnika Medine, svakom bi bila dovoljna, pa zar ti treba više od toga, da se ona lično žrtvovala u ime Allaha,  dž.š.,''

Nadu u Allahovu milost ne treba nikada gubiti, bez obzira na težinu počinjenog grijeha, na što ukazuje i naredni hadis: 



“Od naroda koji su živjeli prije vas je bio čovjek koji je ubio devedeset i devet ljudi, pa je pitao ko je najveći učenjak da ga o tome upita. Poslali su ga nekom pobožnjaku i kada ga je on upitao ima li šanse za njegovu tevbu/pokajanje, ovaj mu je odgovorio da nema. Tada je ovaj griješnik ubio i tog čovjeka i tako dopunio broj od stotinu ubijenih. Ponovo se raspitivao o najvećem učenjaku tog vremena i ljudi su ga uputili na jednog pravog učenjaka koju mu je rekao da između njegove tevbe i njegovog Gospodara ne može niko biti prepreka. Posavjetovao ga je da se iskreno pokaje i napusti svoje mjesto i da ide u jedan drugi grad gdje će se sresti sa ljudima koji obožavaju Allaha,  dž.š., Krenuo je prema tom mjestu i smrt ga je zadesila na polovini puta. Oko njega su se počeli prepirati meleki milosti i meleki kazne, jer je svako želio da ga uzme sebi. Tada je Allah,  dž.š., poslao meleka u ljudskom liku da među njima presudi. On im reče da izmjere udaljenost između ta dva mjesta, pa kojem mjestu bude bliži, tamo i pripada. Kada su izmjerili udaljenost ova dva mjesta vidjeli su da je umro tačno na sredini puta, samo što se prilikom pada nageo na stranu onog mjesta prema kojem je krenuo i meleki milosti su ga uzeli sebi.

قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلىَّ اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ لَلَّهُ أَشَدُّ فَرَحًا بِتَوْبَةِ عَبْدِهِ حِينَ يَتُوبُ إِلَيْهِ مِنْ أَحَدِكُمْ كَانَ عَلَى رَاحِلَتِهِ بِأَرْضِ فَلاَةٍ فَانْفَلَتَتْ مِنْهُ وَعَلَيْهَا طَعَامُهُ وَشَرَابُهُ فَأَيِسَ مِنْهَا فَأَتَى شَجَرَةً فَاضْطَجَعَ فِي ظِلِّهَا قَدْ أَيِسَ مِنْ رَاحِلَتِهِ فَبَيْنَا هُوَ كَذَلِكَ إِذَا هُوَ بِهَا قَائِمَةً عِنْدَهُ فَأَخَذَ بِخِطَامِهَا ثُمَّ قَالَ مِنْ شِدَّةِ الْفَرَحِ اللَّهُمَّ أَنْتَ عَبْدِي وَأَنَا رَبُّكَ أَخْطَأَ مِنْ شِدَّةِ الْفَرَحِ (رواه مسلم)

“Allah, dž.š., se više raduje tevbi svoga roba nego čovjek svojoj jahalici koju je bio izgubio u sred pustinje a na njoj mu je hrana i piće. Taj čovjek je nakon pokušaja da je nađe izgubio nadu i premoren legao na zemlju iščekujući smrt. Tako je zaspao i kada se probudio vidio je svoju jahalicu kako stoji pored njega. Od prevelike radosti je pogriješio i rekao: “Allahu moj, Ti si moj rob a ja sam Tvoj gospodar.” (Želio je reći: “Allahu moj, ja sam Tvoj rob a Ti si moj Gospodar”  Vidimo kolika je radost tog čovjeka bila kada je ponovo ugledao svoju jahalicu. Dakle, Allah,  dž.š., se više raduje tevbi nekoga čovjeka nego što se ovaj čovjek obradovao svojoj jahalici. Kada je tako zašto onda da gubimo nadu u Allahovu milost i zašto da se ne pokajemo zbog grijeha koje smo počinili. Neka nas Allah,  dž.š., u tome pomogne i oprosti nam naše grijehe. (amin) 

Autor: Fuad Sedić