Allah, dž.š., u Kur’anu kaže: 

﴿ يَاأَيُّهَا النَّاسُ إِنَّ وَعْدَ اللَّهِ حَقٌّ فَلاَ تَغُرَّنَّكُمُ الْحَيَاةُ الدُّنْيَا وَلاَ يَغُرَّنَّكُمْ بِاللَّهِ الْغَرُورُ﴾ 

(سورة فاطر 5)

“O ljudi, Allahova prijetnja je, zaista, istinita, pa neka vas nikako život na ovom svijetu ne zaslijepi i neka vas šejtan (u vjerovanju) u Allaha ne pokoleba.”

Seid ibn Džubejr u komentaru ovoga ajeta kaže: To je kada čovjek ustraje u činjenju grijeha a nada se oprostu od Allaha, dž.š., 

Bišr se obratio Fudejlu tražeći od njega savjet, a on mu reče: Ko se bude bojao Allaha, dž.š., uputiće ga svakom dobru.

Neki čovjek je došao do Tavusove kuće i pokucao, tražeći odobrenje da uđe. Iz kuće iziđe neki starac a ovaj ga upita: - Jesi li ti Tavus? On mu odgovori: - Ne, ja sam njegov sin. Ovaj čovjek reče: - Ako si mu ti sin onda ti je babo već ostario (osenilio). On mu odgovori: - Učenjak nikada ne može “ostariti”  i kada uđeš kod njega budi kratak sa svojim pitanjem! Tada taj čovjek uđe kod Tavusa a on mu reče: Ja ću te ovom prilikom podučiti Tevratu, Indžilu i Kur’anu. Tada mu čovjek reče: -Ako me tome podučiš, neću te ništa više pitati. Tavus mu reče: -Boj se Allaha, dž.š., tako da te nikoga ne bude strah više nego Njega. Nadaj se Allahovoj milosti više nego što strahuješ od Njega. I želi ljudima ono što želiš i sebi. 

 

﴿ وَلِمَنْ خَافَ مَقَامَ رَبِّهِ جَنَّتَانِ ﴾ (سورة الرحمن 46)

Allah, dž.š., kaže: “A za onoga koji se stajanja pred Gospodarom svojim bojao (i zbog toga se bude čuvao grijeha) biće dva dženneta.” Mudžahid je ovaj ajet prokomentarisao ovako: To je onaj čovjek koji pođe da učini grijeh pa se prisjeti Allaha, dž.š., te ostavi taj čin iz straha i stida od Allaha, dž.š., 

Prenosi se da je u vrijeme Omera, r.a., bio neki pobožni mladić koji je redovno klanjao u džamiji. Neka žena se zaljubila u njega i pozvala ga sebi, pokušavajući ga pridobiti za sebe. Kada je on došao kod nje u kuću prisjetio se stajanja pred svojim Gospodarom pa je pao u nesvijest. Ona ga je izbacila iz kuće ostavivši ga pred svojim vratima. Došao je njegov otac i odnio ga kući. Nakon toga je taj mladić požutio, zadrhtao i izdahnuo. Kada su ga opremili i zakopali Omer, r.a., je stao pored njegovog kabura i proučio ovaj kur’anski ajet: 

﴿ وَلِمَنْ خَافَ مَقَامَ رَبِّهِ جَنَّتَانِ ﴾ (سورة الرحمن 46)

“A za onoga koji se stajanja pred Gospodarom svojim bojao (i zbog toga se bude čuvao grijeha) biće dva dženneta.”, tada se čuo glas iz kabura: “Omere, zaista mi je Allah, dž.š., dao obadva dženneta i zadovoljan je sa mnom.”

Ono što najviše podstiče na strah od Allaha, dž.š., je علم ilm / znanje, jer Allah, dž.š., kaže: 

﴿ إِنَّمَا يَخْشَى اللَّهَ مِنْ عِبَادِهِ الْعُلَمَاءُ إِنَّ اللَّهَ عَزِيزٌ غَفُورٌ ﴾ (سورة  فاطر 28)

“Zaista se Allaha, dž.š.,  od Njegovih robova, boje samo oni koji su učeni.” To su oni koji znaju i svjesni su da je Allah, dž.š., Svemoćan, pa se zbog toga klone grijeha. 

Rebi’ ibn Enes kaže: “Ko se ne boji Allaha, dž.š., taj nije alim / učenjak. Mudžahid kaže: “Zaista je alim jedino onaj ko se boji Allaha, dž.š.,” 

Sead ibn Ibrahim je upitan: Ko je najveći fakih (poznavalac vjerskih propisa) u Medini? On reče: - Onaj koji se najviše Allaha, dž.š., boji. 

Alija, r.a., je rekao: “Pravi fakih je onaj koji ne čini da ljudi gube nadu u Allahovu milost, niti im nalazi olakšice u griješenju prema Allahu, dž.š., Takođe on ne garantuje ljudima bezbjednost od Allahove kazne….. Nema hajra u ibadetu u kojem nema znanja, niti ima pravog znanja bez fikha, niti ima učenja Kur’ana bez razmišljanja.”

Omer, r.a., je jednom prilikom rekao Ke'abu El-Ahbaru: "O Ke'abe, podsjeti nas na strahote Sudnjega dana! Ke'ab reče: - O vladaru pravovjernih, kada bi došao na Sudnji dan sa djelima sedamdeset Poslanika smatrao bi ta svoja djela neznatnim zbog strahote koju vidiš. Omer tada zašuti a nakon malo vremena reče: - Reci nam još nešto, o Ke'abe! On nastavi: -O vladaru pravovjernih, kada bi se od Džehennema otvorilo koliko nozdrva od vola na istoku, provrio bi mozak čovjeku na zapadu od te vrućine, tako da bi tekao..."

U jednom hadisu stoji da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., upitao Džibrila a.s.: "O Džibrile, zašto nikada ne vidim Mika'ila a.s. nasmijanog? Džibril a.s. mu odgovori: -Mika'il a.s. se nije nasmijao otkako je stvoren Džehennem, i ja neprestano plačem otkako je Džehennem stvoren bojeći se griješenja prema Allahu, dž.š., pa da me u njega baci." 

Abdullah ibn Revaha, r.a., je jednoga dana zaplakao, pa ga upitaše: - Šta te rasplakalo? On reče: - Allah, dž.š., me obavijestio da ću pred Džehennem sigurno biti doveden, ali me nije obavijestio da ću se od njega spasiti. Mislio je na kur'anski ajet u kojem Allah, dž.š., kaže: 

﴿وَإِنْ مِنْكُمْ إِلاَّ وَارِدُهَا كَانَ عَلَى رَبِّكَ حَتْمًا مَقْضِيًّا﴾ (سورة  مريم 71)

"I svaki od vas će do njega stići! Gospodar tvoj se sigurno tako obavezao!" 

Veliki broj komentatora Kur'ana kaže da se sa ovim ajetom misli na prelazak preko Sirat-ćuprije, jer se u drugom ajetu kaže da će vjernici biti od Džehennema udaljeni i spašeni: 

﴿إِنَّ الَّذِينَ سَبَقَتْ لَهُمْ مِنَّا الْحُسْنَى أُوْلَئِكَ عَنْهَا مُبْعَدُونَ﴾ (سورة  الأنبياء 101)

"A oni kojim smo još prije lijepu nagradu obećali, oni će od njega daleko biti." 

Poznato je da je veliki broj ashaba, tabi'ina i ostalih učenjaka strahovao od Džehennema i od težine polaganja računa na Sudnjem danu, bez obzira što su se oni isticali po svojoj privrženosti vjeri. Kada je ovakva situacija sa melekima, poslanicima, ashabima i drugim dobrim i privrženim vjernicima, kako bi smo se mi tek trebali bojati Džehennema i polaganja računa na Sudnjem danu. 

Sa ovim strahom se misli na strah koji smiruje srce i sprječava čovjeka od činjenja grijeha. 

Evo još jednog primjera gdje iskreni strah od Allaha, dž.š., biva razlogom da se tom čovjeku oproste grijesi. Buhari bilježi hadis u kojem Allahov Poslanik, s.a.v.s., kaže: " Bio je neki čovjek u ranijim gereracijama kojem je Allah, dž.š., dao mnogo imetka, pa kada mu se primakla smrt okupio je svoje sinove i upitao ih: -Kakav sam vam otac bio? Oni rekoše: -Najbolji otac. On im tada reče: -Ja nisam nikakvih dobrih djela uradio, pa zato kada umrem, spalite me, zatim me smrvite i na vjetrovitom danu prospite moje ostatke da ih vjetar raznese. Bojim se ako me Allah, dž.š., bude htio kazniti kazniće me kao nikoga drugog. Kada je on umro, oni su sa njim uradili ono što im je i oporučio. Allah, dž.š., je naredio zemlji da sakupi sve njegove komadiće i ostatke te ga je Allah, dž.š., oživio i upitao ga: -Zašto si naredio da se sa tobom uradi to što je urađeno? On je rekao: -To sam uradio iz straha od Tebe. Allah, dž.š., mu se smilovao i oprostio mu grijehe.

Prenosi se da je neki pobožnjak sjedio pored svijeće, pa ga šejtan počeo nagovarati na neki grijeh. On tada reče: Staviću svoj prst na fitilj ove svijeće, pa ako mogne izdržati njenu toplinu počiniću taj grijeh. Kada je stavio svoj prst na plamen svijeće to ga je jako zaboljeno i on je vrisnuo, rekavši: Kada je ovakva situacija sa običnom ovodunjalučkom vatrom, kakva je tek džehennemska vatra koja je jača od ove za sedamdeset puta.

U prethodnim poglavljima bilo je govora o definiciji velikih grijeha, njihovoj podjeli, broju i najtežim od njih. Zatim se govorilo o tome kako se kloniti grijeha, o vrlini plača iz straha od Allahove kazne, o vrstama plača, te je bilo govora o tome kako da zaslužimo Allahovu, dž.š., milost, o حسن الخاتمة   husnul-hatime / lijepom završetku na ovom svijetu i na kraju tog uvoda govorilo se o strahu od Allaha, dž.š., Sada ćemo, ako Bog da, početi sa nabrajanjem i pojedinačnim pominjanjem velikih grijeha, pojašnjavajući uz svaki grijeh ono što je za njega najbitnije. 

Autor: Fuad Sedić