Nakon namaza želio je da prenoći u dvorištu mesdžida jer nije poznavao nikoga u gradu. Zbog svoje poniznosti, nikome se nije predstavio misleći da će ga, ako jeste, dočekati mnogi ljudi.

Pošto nije prepoznao Ahmeda bin Hanbela, čuvar džamije mu je odbio da ostane u džamiji. Kako je imam Ahmed bio prilično star, domar ga je morao izvući iz džamije. Kada je to vidio, pekar iz obližnjeg mjesta se sažalio na ovog čovjeka (imam Ahmeda) i ponudio mu se da mu bude domaćin za noć. Tokom svog boravka kod pekara, imam Ahmed je primijetio da pekar neprestano uči istigfar (traži oprost od Allaha). Imam Ahmed je pitao pekara da li je stalna praksa izgovaranja istigfara imala ikakvog utjecaja na njega. Pekar je odgovorio rekavši Imamu Ahmedu da je Allah prihvatio sve njegove dove (molbe), osim jedne. Kada ga je upitao koja je to dova koja nije prihvaćena, pekar je odgovorio da je tražio od Allaha da mu pruži privilegiju da upozna poznatog učenjaka Imama Ahmeda bin Hanbela.

Na ovo, imam Ahmed bin Hanbel je rekao da Allah nije samo slušao njegovu dovu, već ga je odvukao na njegova (pekarova) vrata. [Sažeto iz časopisa Al Jumuah, tom 19, izdanje 7]