Šu'be, rahimehullah, kaže: «Kada god sam vidio Amra ibn Murreta, r.a., kako (skrušeno i predano) klanja, smatrao sam da neće ni završiti namaz, a da mu ono što traži neće biti udovoljeno.» (Šuabu-l-iman, 3/152)

Sufjan Sevri, rahimehullah, kaže: «Kad god sam vidio Mensura da klanja, pomislio sam: 'Ovaj će sada umrijeti'» (Šuabu-l-iman, 3/152)

Jezid ibn Hajjan, rahimehullah, kaže: «Kada bi El-Anbes ibn Ukbe klanjao namaz mirno je stajao poput nepomičnog zida, a kada bi obavljao sedždu toliko bi dugo ostajao u tom položaju da bi vrapci stajali na njegova leđa.» (Šuabu-l-iman, 3/149)

El-Madžšun el-Ekber, rahimehullah, prenosi da je Sead ibn Muaz, r.a., rekao: «Ja sam u svemu slabić poput drugih ljudi osim u troje: nikada nisam nešto čuo od Allahovog Poslanika, s.a.v.s., a da odmah nisam povjerovao da je to istina od Allaha, dž.š., u koju nema nikakve sumnje; nikada nisam klanjao namaz, a da sam pomislio na nešto drugo osim namaza; i nikada nisam prisustovao dženazi, a da nisam razmišljao o tome šta umrli odgovora i šta mu se kaže.» Muhammed ibn Amr (jedan od prenosilaca ove izreke) kaže: -Ovo sam ispričao Zuhriju na što mi on reče: «Neka se Allah smiluje Seadu, zaista je on bio povjerljiv u onome što je govorio, a meni je prenešeno da takve osobine, koje je on pomenuo, može imati samo poslanik, ili neko sličan poslaniku.» (Šuabu-l-iman, 3/149)

Ubejdullah ibn Šumejt, rahimehullah, prenosi od svoga oca da je rekao: «Zaista je Allah, dž.š., vjerniku dao snagu u njegovom srcu, a nije je dao u njegovom tijelu, zar ne vidite da nekada iznemogli starac na vrućini posti i noću klanja, a da to mladić nije u stanju.» (Šuabu-l-iman, 3/152)

Mesruk, rahimehullah, kaže: «Nismo nikada ni omrknuli ni osvanuli, a da smo se zbog nečeg, od dunjalučkih stvari žalostili, kao što smo žalili za sedždama koje smo činili, što ih nismo još više činili.» (Šuabu-l-iman, 3/153)

Koliko god se čovjek nastojao koncentrisati u namazu i odagnati razne misli od sebe ipak biva podložan šejtanskom obmanjivanju i odvraćanju, što je svojstveno čovjeku, pa makar bio i od najodabranije skupine ashaba. Slijedeći primjer nam govori o tome.

Abdullah ibn Abbas, r.a., prenosi da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., rekao: «Ko će klanjati dva rekata, a da u njima ne pomisli ni na što drugo, dobiće slugu ili konja?! Neko od ashaba je klanjao, pa kada je sjeo pred kraj namaza, dođe mu šejtan, te on poče razmišljati; hoće li uzeti slugu ili konja. Na to se Allahov Poslanik nasmiješi.»

Također Enes ibn Malik, r.a., prenosi da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., rekao Omeru: -Omere, ko klanja namaz, a ne dozvoli da ga šejtan ometa u njemu dobiće jednu od ove dvije džube (ogrtača)?! Tada Omer reče: -Ja ću. Kada je počeo klanjati dođe mu šejtan i reče: 'Jedna od ovih džuba je bolja od one druge, pa koju ćeš izabrati?' Kada je Omer predao selam, Poslanik ga upita: -Šta si uradio, Omere? On reče: 'Dok sam klanjao došao mi je šejtan i obavijestio me da je jedna džuba bolja od druge. Tada Poslanik reče: -Zar ti nisam rekao Omere?!» (Šuabu-l-iman, 3/150) 

Iz pomenutih citata se vidi da se vrlo teško koncentrisati u namazu i odagnati šejtansko spletkarenje, ali je vjernik dužan da uloži truda koliko može, pa da to svede na što manju mjeru.

Allah, dž.š., podstiče vjernike da pomoć traže u namazu i strpljivosti, pa kaže: «O vjernici, tražite sebi pomoć u strpljivosti i namazu. Allah je doista na strani strpljivih.» (Sura El-Bekare, 153)

Kad god bi Poslanika, s.a.v.s., zabrinula neka stvar on bi klanjao, ili kada bi njegovu porodicu zadesila kakva nedaća on bi im naređivao da klanjaju i učio bi ovaj kur'anski ajet: «Naredi svojoj porodici da klanja namaz i u tome ustraj!» (Sura Ta-ha, 132) 

Sabit el-Bunani, rahimehullah, kaže: «Namaz je službovanje Allahu, dž.š., na zemlji, jer da je bilo išta bolje od namaza, ne bi u ovome ajetu stajalo ovako: «I dok je u hramu klanjao namaz meleki ga zovnuše:...» (Alu Imran, 39)

Sabitu el-Bunaniju je namaz bio toliko omiljen, pa kada bi izišao među svoje učenike, pogledao bi u pravcu Kible; ako bi nekog u tom pravcu ugledao, rekao bi: «Odvaćate me od mog Gospodara.» On bi između ostalog učio ovu dovu: «Dragi moj Allahu, ako ikome dozvoliš da (Ti se) klanja u svom kaburu, dozvoli to meni.» (Šuabu-l-iman, 3/155) 

Također se prenosi da je Sabit rekao: «Prenešeno mi je da se zemlja ukrašava za vjernika, kako bi prošao preko nje, i na njoj spomenuo Allaha, dž.š., ili klanjao na njoj.» (Šuabu-l-iman, 3/156) 

Amr ibn Utbe, rahimehullah, bi izlazio noću na svome konju, stajao bi pored mazarluka i govorio bi: «O stanovnici ovih kabura, knjige vaših djela već su zatvorene i vaša djela su završena.» Zatim bi zaplakao i ostajao bi na nogama klanjajući sve do sabaha. (Šuabu-l-iman, 3/156) 

Ebu Muhammed el-Džeriri kaže: «Bio sam prisutan kada je Džunejd umirao. To je bilo u petak, pa sam primijetio kako uči Kur'an. Ja mu rekoh: -Nemoj se sada mučiti. On mi na to reče: -Pa zar ima iko prječi da još šta prouči od mene, jer će se knjiga mojih djela sada zatvoriti.»

Također je Ebu Bekr en-Nehšeli viđen na samrti kako išareti glavom i klanja. Neko od prisutnih mu reče: -Pa zar u takvom stanju moraš klanjati? On im odgovori: -Žurim da još koji rekat klanjam dok se knjiga mojih djela nije zatvorila. (Šuabu-l-iman, 3/172) 

Supruga Ebu Imrana el-Dževnija bi noću toliko dugo klanjala da je morala noge uvezivati krpama. Njen muž bi joj govorio da nije potrebno toliko se patiti, a ona bi odgovarala: -Ovo je u usporedbi sa stajanjem na Sudnjem danu uistunu malo. Tada bi on ušutio. (Šuabu-l-iman, 3/164) 

Imam Šafi'a, rahimehullah, bi prvu trećinu noći pisao, drugu bi klanjao, a treću bi spavao. (Šuabu-l-iman, 3/165) 

Jednom prilikom se Sufjan previše najeo pa je rekao: «Kada se magarcu dadne više hrane onda se na njega više natovari,» te je cijelu noć proveo klanjajući. (Šuabu-l-iman, 3/167) 

Treba nastojati da namaz na naše ponašanje pozitivno utječe, tako da se čovjek poslije namaza osjeća drugačije nego prije namaza, jer Allahov Poslanik, s.a.v.s., u hadisu kaže: «Ko klanja namaz, a on ga ne podstakne na dobra djela i ne odvrati ga od loših djela i griješenja, takav se od Allaha, dž.š., samo više udaljava.» (Šuabu-l-iman, 3/174) 

 

Autor: Fuad Sedić