Muhammed ibn Jezid je rekao: -Kako je ovaj hadis strog! Sufjan mu na to reče: -Nema tu nikakve strogosti, to je hadis koji prenosi žena (Safija) od druge žene (Ummu Habiba) a potvrdu njegovog sadržaja nalazimo u Kur'anu, sa kojim je poslan Muhammed, s.a.v.s. Zar nisi čuo za ajet u kojem Allah, dž.š., kaže: „Nema nikakva dobra u mnogim njihovim tajnim razgovorima, osim kada traže da se milostinja udjeljuje ili da se dobra djela čine ili da se uspostavlja sloga među ljudima.“ (sura En-Nisa', 114) 

Ebu Hurejre, r.a., pipovijeda od Allahovog Poslanika, s.a.v.s., da je rekao: „Zaista neko od vas izgovori neku riječ, ne vodeći računa o njoj, a  u toj riječi bude Allahovo zadovoljstvo, pa time kod Allaha zasluži visok položaj. Također, čovjek nekada izgovori neku riječ, ne vodeći računa o njoj, a u toj riječi bude razlog Allahove srdžbe, pa zbog nje bude  bačen u Džehennem.“ (Buhari) 

U malo dužem i dobro poznatom hadisu Allahov Poslanik, s.a.v.s., govori Muaz ibn Džebelu, r.a., o vjerskim obavezama, pa mu na kraju tog hadisa kaže: „A hoćeš li da te uputim na ono čega se treba najviše čuvati? Muaz mu odgovori da hoće, a Poslanik mu tada pokaza u usta (misleći na jezik). Tada Muaz upita: -Pa zar ćemo biti pitani za ono što izgovorimo? Poslanik mu tada reče: -Teško tebi, o Muazu, ljudi će najviše u Džehennem, naglavačke biti bacani zbog onoga što su njihovi jezici uradili. Sve što kažeš, ili ćeš zbog toga biti kažnjen ili nagrađen.“ (Šuabul-iman, 4/248) 

Vrlo je bitno da ono što govorimo bude u skladu sa onim što radimo, jer u hadisu koji govori o miradžu,  Allahov Poslanik, s.a.v.s., kaže: „Kada sam bio na miradžu prošao sam pored ljudi čije su usne sječene sa vatrenim makazama pa sam upitao Džibrila, ko su ovi, a on mi reče: -To su govornici (hatibi) iz tvog ummeta, koji govore a u skladu sa tim ne rade, uče Kur'an a po njemu ne postupaju.“ (Šuabul-iman, 4/250)

Poslije jacije namaza je pokuđeno sjediti u besposlenom govoru, pa je upravo zbog toga Aiša, r.a., imala običaj svojoj rodbini poručiti ovako: „Zar nećete pustiti meleke koji pišu (vaša djela i ono što govorite) da odmore?!“ (Šuabul-iman, 4/256)

Jezik treba čuvati od ružnog govora, jer Abdullah ibn Omer, r.a., kaže: „Najpreče što čovjek treba da očisti je njegov jezik.“ (Šuabul-iman, 4/259)

Abdullah ibn Mes'ud, r.a., je imao običaj reći: „Tako mi Onoga osim kojeg drugog boga nema, nema ništa preče da dugo bude u zatvoru od jezika.“ (Šuabul-iman, 4/259)

Enes ibn Malik, r.a., prenosi od Allahovog Poslanika, s.a.v.s., da je rekao: „Neće niko od vas upotpuniti svoje vjerovanje sve dok ne bude čuvao svoj jezik.“ (Šuabul-iman, 4/260)

Abdullah ibn Amr, r.a., je rekao: „Kloni se onoga što nema nikakve veze s tobom, ne govori o onome što te se ne tiče i čuvaj svoj jezik kao što čuvaš svoje dukate!“ (Šuabul-iman, 4/260)

Muverrik El-Idžli –rahimehullah- je rekao: „Ima dvadeset godina kako jednu stvar nastojim postići i u tome ću ustrajati sve dok sam živ. A šta je to, upitaše prisutni? On odgovori: -Da ostavim ono što me se ne tiče.“ (Šuabul-iman, 4/265)

Fudajl ibn Ijad –rahimehullah- je rekao: „Vjernik malo priča a puno radi a munafik puno priča a malo radi.“ (Šuabul-iman, 4/268)

Neki čovjek je tražio od Šiblija da ga posavjetuje, pa mu on reče: „Tvoj govor je knjiga (koja će biti pročitana) pred tvojim Gospodarom pa dobro pazi šta ćeš izdiktirati da se u nju zapiše.“ (Šuabul-iman, 4/269)

Ebu Bekr ibn Ajjaš -rahimehullah- je rekao: Sastala se četiri vladara i svako od njih je rekao po jednu izreku, koje nose sličnu poruku: 

- vizantijski vladar je rekao: „Kada izgovorim neku riječ ona me zarobi a kada je ne izgovorim ja sa njom vladam.“

- perzijski vladar je rekao: „Bolje mogu kontrolisati ono što nisam rekao nego ono što sam rekao.“

- kineski vladar je rekao: „Nikada se nisam pokajao za ono što nisam rekao a za ono što sam izgovorio mnogo puta sam se pokajao.“

- indijski vladar je rekao: „Čudim se onome ko želi da kaže neku riječ, ako je izgovori zaboliće ga, a ako je ne izgovori, neće mu ništa nauditi.“ (Šuabul-iman, 4/271)

Jednog pobožnog čovjeka su upitali zašto on ne priča, pa im je odgovorio: „Moj jezik je kao zvijer ako ga pustim poješće me.“ (Šuabul-iman, 4/270)

 

ČUVATI JEZIK OD KLETVE

Vjernik treba izbjegavati kletvu, jer može pogoditi momenat kada se dova prima i ta kletva se obistini pa će mu onda biti žao. To se vrlo često dešava kada roditelj prokune svoje djete i slično.

Salim prenosi od Abdullaha ibn Omera, r.a., da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., rekao: „Ne treba musliman da proklinje.“  Salim kaže da nije čuo Abdullaha ibn Omera da je ikoga prokleo. (Šuabul-iman, 4/295)

Ebu Derda' r.a., kaže da je čuo Allahovog Poslanika, s.a.v.s., da je rekao: „Zaista oni što proklinju na Sudnjem danu neće biti ni zauzimači (šefa'tčije) ni svjedoci.“ (Muslim)

Semure ibn Džundub, r.a., prenosi da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., rekao: „Nemojte se proklinjati sa Allahovim prokletstvom, niti Njegovom srdžbom niti sa džehennemskom vatrom.!“ (Šuabul-iman, 4/295)

Ako neko prokune nekoga a on u tome ne bude u pravu onda se kletva vraća na njega, kao što stoji u hadisu Ebu Derda'a, r.a., koji prenosi da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., rekao: „Kada neki čovjek nešto prokune ta se njegova kletva penje na nebo i nebeska vrata se pred njom zatvore. Zatim se ona vraća na zemlju ali joj se i zemaljska vrata zatvore. Zatim ona krene desno i lijevo, pa kada ne nađe prolaza onda ide na onoga na kojeg je poslana. Ako on to nije zaslužio onda se vraća na onoga koji je prokleo.“ (Šuabul-iman, 4/296)

 

Autor: Fuad Sedić