Allahov Poslanik, s.a.v.s., u mnogo hadisa kritikuje takve žene i upozorava ih na kaznu. Evo nekih od tih hadisa:

 

قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلىَّ اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ أَيُّمَا امْرَأَةٍ اسْتَعْطَرَتْ ثُمَّ خَرَجَتْ لِيُوجَدَ رِيحُهَا فَهِيَ زَانِيَةٌ وَكُلُّ عَيْنٍ زَانٍ (رواه النسائي وابن خزيمة والحاكم)

“Kad god se žena namiriše pa takva prođe pored ljudi da bi skrenula pažnju na sebe ona je jedna vrsta prostitutke, jer svako oko čini zinaluk.”

Ibn Madže bilježi da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., jednom prilikom sjedio sa ashabima u džamiji pa je ušla neka žena koja se ponosila svojom  privlačnom odjećom. Poslanik tada reče: O ljudi, ne dozvoljavajte svojim ženama da se gizdaju i namirisane dolaze u džamiju, jer ni Israelićani nisu prokleti sve dok njihove žene to nisu počele raditi.”

Ovo je situacija žene koja je došla u džamiju da klanja a šta je tek sa onima koje izlaze ciljano da izazivaju svojim razgolićenim tijelom i zapahnjuju svojim mirisom. Neka nas Allah, dž.š., zaštiti od kakve katastrofe i belaja koje –ne daj Bože- svojim postupcima možemo izazvati.

Prenosi se da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., rekao da će četiri vrste žena u Džennet a četiri u Džehennem: U Džennet će: 1) poštena žena pokorna Allahu, dž.š., i poslušna svome mužu, 2) žena koja rađa djecu i zadovoljna je i strpljiva sa onim što posjeduje sa svojim mužem, 3) žena koja ima stid, pa kad joj je muž odsutan čuva svoje poštenje i imetak a kada je muž prisutan ona ga ne uznemirava svojim jezikom, 4) i žena koja ostane poslije smrti muža strpljivo čuvajući sebe i odgajajući svoju djecu i ne uda se bojeći se da će ih zapostaviti. U Džehennem će: 1) žena koja uznemirava muža sa svojim jezikom, u njegovom odsustvu nije poštena a kada je on prisutan onda ga uznemirava svojim jezikom, 2) žena koja čovjeka obavezuje onim što on nije u stanju, 3)  žena koja se propisno ne oblači i izazovno izlazi iz svoje kuće i 4) žena koja ne pridaje važnost ničem drugom sem jelu, piću, spavanju a zapostavlja namaz i pokornost Allahu, dž.š.,  Njegovom poslaniku i svome mužu.”

Autor: Fuad Sedić