Ibn Hadžer –rahimehullah- ukazujući na razliku između nemimeta i gibeta kaže: Nemimet je prenošenje tuđih riječi sa ciljem da se ljudi zavade, bez obzira da li ta osoba za to znala ili ne, a gibet je pominjanje neke osobe u njenom odsustvu po onome što ta osoba ne voli i nije time zadovoljna. 

Zehebi nije pomenuo gibet kao poseban grijeh u svojoj knjizi, ali ga Ravi’i, Nevevi i Ibn Rif’ate pominju kao zaseban veliki grijeh. Kurtubi kaže da je gibet, bez sumnje jedan od velikih grijeha.

Ibnu Nuhas u svojoj knjizi  Tenbihul-gafilin (str.172) kaže: 

Gibet je velika razarajuća bolest i otrov koji je slađi ljudima od pitke vode. 

Na opasnost ovoga grijeha po jedinstvo zajednice i sloge u džematu ukazuju naredni kur’ansko-hadiski tekstovi:

Allah, dž.š., kaže: 

﴿وَلاَ يَغْتَبْ بَعْضُكُمْ بَعْضًا أَيُحِبُّ أَحَدُكُمْ أَنْ يَأْكُلَ لَحْمَ أَخِيهِ مَيْتًا فَكَرِهْتُمُوهُ﴾ (سورة الحجرات 12)

“I ne ogovarajte jedni druge! Zar bi nekom od vas bilo drago da jede meso umrloga brata svoga, - a vama je to odvratno...”

Allah, dž.š., u ovom ajetu strogo zabranjuje ogovaranje / gibet, a to je da svoga brata pominješ po nekoj osobini koja se uistinu nalazi kod njega. 

 

عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلىَّ اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ أَتَدْرُونَ مَا الْغِيبَةُ قَالُوا اللَّهُ وَرَسُولُهُ أَعْلَمُ قَالَ ذِكْرُكَ أَخَاكَ بِمَا يَكْرَهُ قِيلَ أَفَرَأَيْتَ إِنْ كَانَ فِي أَخِي مَا أَقُولُ قَالَ إِنْ كَانَ فِيهِ مَا تَقُولُ فَقَدِ اغْتَبْتَهُ وَإِنْ لَمْ يَكُنْ فِيهِ فَقَدْ بَهَتَّهُ (رواه مسلم)

Ebu Hurejre, r.a., pripovijeda da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., upitao:       -Znate li šta je gibet? Ashabi odgovoriše: - Allah i Njegov poslanik najbolje znaju. Poslanik tada reče: Gibet je da pominješ svoga brata po onome što on ne voli i nije mu drago. Neko reče: -A šta ako je to, što ja o svome bratu kažem, uistinu tačno? Poslanik reče: -Ako je tačno to što si o njemu rekao, ti si ga ogibetio, a ako nije tačno ti si ga onda potvorio.”

Hasan Basri –rahimehullah- kaže: Tri su vrste gibeta i sve su pomenute u Kur’anu: gibet, ifk i buhtan. Gibet je da pomeneš o svome  bratu ono što je tačno, ifk je da o njemu govoriš ono što su ti drugi prenijeli i buhtan (potvora) je da kažeš o svome bratu ono što nije tačno.

U gibet se ubraja pominjanje:

- nečije tjelesne mahane, kao npr: ćorav, sakat, crn i sl.

- njegovog porijekla, poput: otac mu je bio lud, griješnik i sl.

- njegovog ponašanja, kao npr: ohol, strašljiv, namršten...

- nečije njegovih djela: varalica, kradljivac, lažac...

- njegove odjeće: prljave odjeće, oblači što mu ne priliči...

- njegovog djeteta: ružan je, nije odgojen i sl.

- njegove žene: ona upravlja sa njim, oštrog je jezika i sl.

- njegovog sluge,  i slično. Ovo na kraju što je pomenuto smatra se dvostrukim gibetom, gibetom brata muslimana i nekoga od njegove porodice.

Prema tome nema izgovora u onome što naš narod ima običaj reći: “Pa ovako je kako ja kažem, ja ne lažem...” i tome slično. Sve je to gibet, na što ukazuje i slijedeći hadis od Aiše, r.a., koja kaže: 

 

عَنْ عَائِشَةَ قَالَتْ قُلْتُ لِلنَّبِيِّ صَلىَّ اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ حَسْبُكَ مِنْ صَفِيَّةَ كَذَا وَكَذَا قَالَ غَيْرُ مُسَدَّدٍ تَعْنِي قَصِيرَةً فَقَالَ لَقَدْ قُلْتِ كَلِمَةً لَوْ مُزِجَتْ بِمَاءِ الْبَحْرِ لَمَزَجَتْهُ 

(رواه أبو داود والترمذي) 

Pred Poslanikom sam rekla: -Pa zar ti se sviđa Safijja a ona je onako niska. Poslanik joj na to reče: -Rekla si tako tešku riječ (učinila si gibet) koja, kada bi se stavila u morsku vodu zamutila bi je.

 

عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلىَّ اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ ُ كُلُّ الْمُسْلِمِ عَلَى الْمُسْلِمِ حَرَامٌ عِرْضُهُ وَمَالُهُ وَدَمُهُ   (رواه مسلم)

Ebu Hurejre, r.a., pripovijeda da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., rekao: “Svakom muslimanu od njegovog brata muslimana je sveto (strogo zabranjeno) njegova krv, njegova čast i njegov imetak.” 

Ebu Bekrete, r.a., pripovijeda da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., na Oprosnom hadžu, između ostalog rekao: 

 

عَنْ أَبِي بَكْرَةَ أن النَّبِيَّ صَلىَّ اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ فَإِنَّ دِمَاءَكُمْ وَأَمْوَالَكُمْ وَأَعْرَاضَكُمْ بَيْنَكُمْ حَرَامٌ كَحُرْمَةِ يَوْمِكُمْ هَذَا فِي شَهْرِكُمْ هَذَا فِي بَلَدِكُمْ هَذَا (متفق عليه)

“Zaista su vam vaše krvi, vaši imeci i vaša čast sveti (strogo zabranjeni) kao što vam je svet ovaj dan, ovaj mjesec i ovaj grad.”

Ebu Hurejre, r.a., pripovijeda da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., rekao: “Zaista je od najvećih grijeha da neko bespravno govori o časti (kalja obraz) čovjeka muslimana.” 

Aiša prenosi da je Allahov Poslanik upitao ashabe, koja je najopasnija kamata kod Allaha, dž.š.,? Oni odgovoriše: -Allah i Njegov poslanik najbolje znaju. Tada Poslanik reče: -Najopasnija kamata kod Allaha, dž.š., je gibetiti čovjeka muslimana.” Zatim je Poslanik proučio ovaj kur’anski ajet: 

 

﴿وَالَّذِينَ يُؤْذُونَ الْمُؤْمِنِينَ وَالْمُؤْمِنَاتِ بِغَيْرِ مَا اكْتَسَبُوا فَقَدِ احْتَمَلُوا بُهْتَانًا وَإِثْمًا مُبِينًا﴾ (سورة الأحزاب 58)

“A oni koji vjernike i vjernice vrijeđaju, a oni to ne zaslužuju, tovare na sebe klevetu i pravi grijeh. 

U jednom hadisu Allahov Poslanik, s.a.v.s., kaže: “Gibet je opasniji i teži grijeh od zinaluka (nemorala).”

Ebu Hurejre, r.a., pripovijeda  da je Maiz, r.a., došao Poslaniku, s.a.v.s., i priznao da je učinio blud te je tražio od Poslanika da nad njim priimjeni Allahovu kaznu (kamenovanje) kako bi se na taj način očistio od grijeha. Kada je to učinjeno, Poslanik je čuo dvojicu ensarija, kako jedan drugom kaže: “Vidi ovog čovjeka šta uradi, Allah mu je sakrio njegov grijeh i on se sam prijavio sve dok nije kamenovan poput psa. Poslanik im ništa nije rekao nego je nastavio kretanje. Nakon izvjesnog vremena Poslanik je naišao pored krepalog, ukočenog magarca, pa je pozvao onu dvojicu ensarija i rekao im da jedu tu lešinu. Oni rekoše: -Neka ti se Allah smiluje, ko bi to mogao jesti!? Tada im Poslanik reče: -Ono što ste maloprije govorili o svome bratu je gore nego da jedete ovu lešinu, a tako mi Allaha Maiz sada uživa u džennetskim rijekama.”

Ibn Abbas, r.a., pripovijeda da je Allahov Poslanik, s.a.v.s.,  kada je bio na Miradžu, vidio u Džehennemu ljude kako jedu lešinu, pa je upitao Džibrila ko su oni, a on mu reče: To su oni koji jedu ljudska tijela (ogovaraju ih).”

Enes, r.a., pripovijeda da je Poslanik, s.a.v.s., na Miradžu prošao pored ljudi koji su imali nokte od olova i njima parali svoja lica i prsa. Upitao je Džibrila, ko su oni, a on mu reče: -To su oni koji su ogovarali ljude, kaljajući njihov obraz.” 

Džabir, r.a., pripovijeda da su oni jednom prilikom bili u društvu Poslanika, s.a.v.s., i osjetili su vrlo ružan i neugodan miris. Tada ih Poslanik, s.a.v.s., upita: Znate li kakav je ovo miris!? To je smrad onih koji ogovaraju ljude.”

Osman, r.a., pripovijeda da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., rekao: “Gibet i nemimet krešu (smanjuju) iman kao što ovce brste travke.” 

Na nama je da se klonimo gibeta i da druge od toga odvraćamo, jer Poslanik, s.a.v.s., kaže: “U čijem prisustvu bude ponižen musliman, a taj bude u stanju da ga od toga odbrani pa to ne učini, Allah će ga poniziti na Sudnjem danu pred cijelim svijetom.”

Takođe Poslanik kaže: 

قَالَ النَّبِيّ صَلىَّ اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ مَنْ رَدَّ عَنْ عِرْضِ أَخِيهِ رَدَّ اللَّهُ عَنْ وَجْهِهِ النَّارَ يَوْمَ الْقِيَامَةِ (رواه أحمد)

“Ko zaštiti čast svoga brata muslimana, Allah će zaštititi njegovo lice od džehennemske vatre.”

Nevevi u “Ezkaru” kaže da je onaj ko čuje gibet dužan da to spriječi, govorom ili rukom, a ako to ne može onda je dužan da napusti takvo društvo.

Autor: Fuad Sedić