Allah, dž.š., hvali vjernike koji vole čistoću i urednost, jer je čistoća vjerska obaveza i lijepa ljudska vrlina. Allah, dž.š., kaže: 

 

﴿فِيهِ رِجَالٌ يُحِبُّونَ أَنْ يَتَطَهَّرُوا وَاللَّهُ يُحِبُّ الْمُطَّهِّرِينَ﴾ (سورة التوبة 108)

“U njoj (džamiji) su ljudi koji vole da se često peru, a Allah voli one koji se mnogo čiste.”

U komentaru ovoga ajeta stoji da su ti ljudi nakon obavljanja nužde koristili vodu pri čišćenju. Takođe se prenosi da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., koristio vodu pri čišćenju nakon obavljene nužde. Aiša, r.a., se obraća ženama i kaže: “Naredite svojim muževima da se nakon nužde operu vodom, jer se ja stidim da im to kažem.” 

Kurtubi -rahimehullah- u komentaru ovoga ajeta kaže: Stroga dužnost svakog muslimana je da čisti i čuva svoju odjeću i tijelo od nečistoće i nije dozvoljeno da klanja sa nečistoćom bilo na tijelu ili odjeći. Taberi kaže: Ako nečistoće bude na čovjeku koliki je kružić novčanice jednog dirhema onda je dužan da ponovi namaz. Takvo mišljenje zastupa Ebu Hanife i Ebu Jusuf.

U drugom ajetu Allah, dž.š., naređuje da se odjeća očisti, pa kaže: 

﴿وَثِيَابَكَ فَطَهِّرْ﴾ (سورة المدثر 4)

“I odjeću svoju očisti!” Što znači: Operi je vodom i drugim pomagalima.  Na obaveznost čiste odjeće ukazuje i izreka Muhammeda ibn Sirina i Ibn Zejda: “Nemoj klanjati osim u čistoj odjeći!”

Zehebi –rahimehullah- kaže da je nečuvanje od mokraće osobina kršćana 

Ima mnogo hadisa u kojima Allahov Poslanik, s.a.v.s., upozorava na kaznu koja je predviđena za one koji se ne budu čuvali mokraće. 

Ebu Hurejre, r.a., prenosi da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., rekao: “Većina patnje u kaburu biće zbog nečuvanja od mokraće.” 

Ebu Umame, r.a., prenosi da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., rekao: “Čuvajte se mokraće jer je to prvo zašto će čovjek biti pitan u kaburu.”

Nečuvanje od mokraće je jedan od velikih grijeha, na što ukazuje i Buharijin naslov u njegovom Sahihu: 

“Od velikih grijeha je da se čovjek ne čuva od mokraće.” To je jedno fikhsko pravilo jer je opće poznato hadisko pravilo da je Buharin fikh sadržan u njegovim (pod)naslovima. U ovom poglavlju Buhari bilježi hadis od Abdullaha ibn Abbasa, r.a., koji kaže: 

 

عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ قَالَ مَرَّ النَّبِيُّ صَلىَّ اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ بِقَبْرَيْنِ فَقَالَ إِنَّهُمَا لَيُعَذَّبَانِ وَمَا يُعَذَّبَانِ فِي كَبِيرٍ أَمَّا أَحَدُهُمَا فَكَانَ لاَ يَسْتَنْزِهُ مِنَ الْبَوْلِ قَالَ وَكِيعٌ مِنْ بَوْلِهِ وَأَمَّا الْآخَرُ فَكَانَ يَمْشِي بِالنَّمِيمَةِ ثُمَّ أَخَذَ جَرِيدَةً فَشَقَّهَا بِنِصْفَيْنِ فَغَرَزَ فِي كُلِّ قَبْرٍ وَاحِدَةً فَقَالُوا يَا رَسُولَ اللَّهِ لِمَ صَنَعْتَ هَذَا قَالَ لَعَلَّهُمَا أَنْ يُخَفَّفَ عَنْهُمَا مَا لَمْ يَيْبَسَا (رواه مسلم وغيره)

Allahov Poslanik, s.a.v.s., je prošao pored dva kabura, pa reče: “Ova dvojica su u patnji, a ne kažnjavaju se za nešto (u njihovim očima) veliko, ali je to (kod Allaha, dž.š.,) veliko. Jedan od njih se nije čuvao od mokraće, a drugi je prenosio tuđe riječi (s ciljem širenja smutnje). Zatim je Poslanik, s.a.v.s., uzeo zelenu palminu granu, rascijepio je i u svaki kabur posadio jedan dio. Neko upita: -Zašto si to uradio, Allahov Poslaniče? On reče: -Nadam se da će im ovo ublažiti kaznu sve dok se ova grana ne osuši” 

Ovo ubadanje grane u kabur je od Poslanikovih specifičnosti i mu’džiza i to je bilo specijalno za njega, te nije dozvoljeno to raditi nekome mimo njega. Takođe, ovaj hadis ukazuje da je nečuvanje od mokraće veliki grijeh, jer nema kazne zbog malog grijeha, ako se u njemu ne ustraje.

U Ahmedovoj predaji ovoga hadisa na kraju se kaže: “...Do kada će oni biti u patnji? On, s.a.v.s., odgovori: -To je gajb kojeg ne zna niko osim Uzvišenog Allaha, a da se ne bojim da ćete se uplašiti i o tome previše pričati, ja bih molio Allaha da vam omogući da čujete ono što ja čujem od njihove patnje.” 

Ibn Hibban bilježi ovaj hadis od Ebu Hurejre, r.a., i u njegovoj predaji se kaže: Išli smo sa Poslanikom, s.a.v.s., pa smo prošli pored dva kabura. Tada Poslanik zastade pa smo i mi stali. Boja njegovog, s.a.v.s., lica se počela mijenjati a rukavi njegove košulje su se zatresli. Poslanik ih upita: -Čujete li ono što ja čujem...” i onda je pomenuo hadis. 

Šekij ibn Mati’ Asbehi, r.a., prenosi da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., rekao: “Četvorica će dodatno uznemiravati stanovnike Džehennema, trčeći između Hamima i Džehima i govoriće: teško nama, propali smo. Džehennemlije će se međusobno raspitivati: -Ko su ova četvorica, dodatno su nas uznemirili a i tako nam je teško. To su: čovjek koji je u užarenom kovčegu, čovjek koji za sobom vuče svoja crijeva, čovjek iz čijih usta curi krv i gnjoj i čovjek koji sam jede svoje meso. Upitaće za onoga koji je u užarenom kovčegu, pa će im se reći da je to čovjek koji je umro a ostao je dužan ljudima, pa te dugove nema ko da vrati i izmiri. Zatim će se reći za onoga koji vuče svoja crijeva da nije vodio računa gdje mu pada mokraća i nije to prao. Za onoga iz čijih usta curi krv i gnjoj će se reći da je koristio svaku ružnu i bezobraznu riječ i nju je sa zadovoljstvom koristio. I za onoga koji jede sam svoje meso će se reći da je ogovarao ljude.” 

Mnogo ljudi smatra da se muškarci, nakon obavljene male nužde, ne trebaju prati vodom, što je potpuno netačno. Prenosi se da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., koristio vodu nakon obavljanja male nužde i vodio je računa gdje i na koji način će to obaviti da mokraća ne bi uprskala njegovu odjeću. Zbog toga učenjaci smatraju da je preporučljivo nakon obavljanja male nužde mokrim rukama potrati nogavice (rešš) kako bi se na taj način uklonilo ono što je možda uprskalo odjeću. Takođe treba sačekati da se mokraća okaplje i nakon toga se oprati. Neki učenjaci čak preporučuju da se nakon obavljenje male nužde prošeta nekoliko koraka kako bi se mokraća okapala u maramicu i tek se onda uzimao abdest. 

Autor: Fuad Sedić